Home / Sve vijesti / Kultura / НЕМИРНА МИТРОВИЦА

НЕМИРНА МИТРОВИЦА

Владимир Арсенијевић, писац

НЕМИРНА МИТРОВИЦА

Јутрос пре доручка, претражих објаве на најпопуларнијој

друштвеној мрежи и пажљу ми привуче пост В ладимира

Арсенијевића, угледног ч етрдесетседмогодишњег писца из

Београда. Његов текст Са обе стране барикаде , објављен у

Јутарњем листу, угледао је светлост дана и на француском језику у

Courrier Internationaу.

Нарочито после вести о експлозији у

Косовској Митровици на У скрс, упали ми се лампица да га замолим

за разговор о проживљеној зебњи током посете целој Митровици .

Оливиер, А фëрдита, Ј етон , Наташа и њен супруг покушали су

да приближе међусобно неразумевање између „снага“

сконцентрисаних на малој територији, подељеној на два дела,

како суштински тако и симболички, бетонским стубовима на

Новом мосту северни

(српски) и јужни (албански) део. Може ли

се описати овај спецификум?

Сви људи наведени у тексту су моји пријатељи а тиме и људи с

којима сам разговарао и с којима сам се сусретао приликом моје

посете Косовској Митровици, пре неколико месеци. Они су грађани

овог или оног дела тог располућеног града те, тиме, припадници

једне или друге етничке заједнице, или, у случају О ливиера Хаенера ,

припадници цивилних међународних снага на Косову. Мислим да

без унакрсног разговора с представницима све те три скупине нема

начина да се добије целовита и заокружена слика о стању на терену

у овом необичном граду. У време кад сам ја тамо боравио, нови мост

је био потпуно забарикадиран са српске стране, међутим између

барикада налазио се уски пролаз и нико никога није видљиво

спречавао да пређе ако тако пожели. Тик до моста, а мени је то било

најупечатљивије, налази се кафић с називом Д олце Вита у чијој

башти дотерани људи пију еспресо и воду из стаклених флашица као

на каквој ривијери. Као подељени град (попут Берлина некад,

Никозије итд.) овај индустријски градић на северу Косова који је

доспео у тако бизаран период своје историје, предмет је фасцинације

новинара, историчара, антрополога, војних експерата… Једног дана,

надам се, о свему овоме ће се п риповедати као о мучној,

невероватној прошлости. Мада се, уједно бојим да неће.

Швајцарском експерту за питање Косова О ливиеру Хаенеру је

нејасно како је могуће да после тринаест година, на овако малој

територији (не више од 1000 километара квадратних) нема

решења…

Па рекао бих да се ту код Х аенера једна елементарна швајцарска

потреба за разумом увек и свуда судара са свим овдашњим

ирационализмима на делу, који су данас посебно активни управо у

Косовској Митровици. Рационално гледајући, Срби и Албанци би

могли да оставе узајамно неповерење за собом и да изграде

другачије и много квалитетније односе, снагом одлуке а чисто зарад

боље будућности сопствене деце. Они то, међутим, упорно одбијају

да учине. Степен мизерабилизма којим су овдашњи људи заражени –

у томе, мора се рећи, Срби предњаче, и то не само на Косову већ и у

читавом региону – толики је да им не дозвољава да прогледају оним

очима којим на проблем гледа Х аенер руковођен једним суштински

другачијим менталитетом. Наши људи, наиме, сматрају да би

обезбеђивање боље будућности за своју децу и унуке представљало

– издају. То је сама суштина те паћенићке, кукавне верзије

национализма која је руководила већином потеза које наши

политичари повлаче још тамо од друге половине осамдесетих година

двадесетог века. Својим „патриотизмом“ они, охоло и без имало

пардона, газе по животима и срећи сопствених поколења.

Афëрдита мисли да су људи жељни нормалног живота. Од 89те,

односно чувеног Милошевићевг говора на Газиместану, 99те

и

бомбардовања, па све до 2007. проглашења независног Косова и

најактуелнијег Бриселског споразума… То је скоро цео њен

живот. Ако се не варам, зна ли А фëрдита и њени суграђани, као

и сви ми скупа, шта је то нормалан живот?

Срби и Албанци су међусобно много сличнији него што и једни и

други већином сматрају барем по томе што изразито цене оно што

називамо „нормалан живот“. И једни и други, воле да уживају у

релаксираном времену, склони су једном опуштеном односу према

послу и обавезама, уживају у доброј храни, пићу, кафи, музици.

Мислим да људи на Косову итекако добро знају шта је то „нормалан

живот“ и рекао бих да се потреба за њим у ненормалним

околностима не губи већ, напротив, додатно оштри. Нешто слично

видели смо током гранатирања Сарајева када је сваки тренутак

тишине коришћен да се кафићи по граду отворе и у часу испуне

људима жељним да барем и на неколико минута, док гранате поново

не почну да падају на град, уз еспресо и цигарету глуме нормалност

кад већ не могу да је заиста имају.

Наташа после твог излагања о албанским ставовима каже они

само понављају попут еха „…желимо да живимо у миру, желимо

да живимо у миру, желимо да живимо у миру“.

Морам да кажем да у томе заиста нисам могао најбоље да разумем

своју пријатељицу. Не видим баш ничега лошег у томе да се жели тај

„живот у миру“, према мом мишљењу то је предуслов сваког даљег

дијалога и договора – та жеља да се „живи у миру“, да се проблеми

решавају „у миру“, да све протиче само и једино „у миру“. Па нека је

и досадно колико год – досада је једна од основних одлика мира.

Приметио сам, међутим, по Наташиној реакцији, да има нечега у

томе што је неописиво нервира и да она заправо не сматра да је тај

„живот у миру“ апсолутна вредност већ нешто што је под одређеним

околностима прихватљиво, али под неким другим – није.

Владимире, шта си осетио те ведре септембарске ноћи у

Митровици?

Осетио сам поприличну тескобу, нешто беса и м ного много туге.

Митровачке улице су п уне света до касно у ноћ, кафићи су отворени

и баште испуњене лепим људима. Готово да је могуће заборавити на

све и помислити да се ту одвија најнормалнији могући живот.

Међутим, кад у сред тог привида нормалности одједном добијете

непогрешиве сигнале да се налазите на месту на ком људи одбијају

да разумеју једни друге већ толико дуго, и на ком владају дубока

мржња и узајамно неповерење, заиста је тешко одолети осећају

депримираности.__

Ostavite odgovor