Home / Sve vijesti / Kultura / БИТКА ЗА ПРОШЛОСТ: Иво Андрић и бошњачки национализам

БИТКА ЗА ПРОШЛОСТ: Иво Андрић и бошњачки национализам

„Геопоетика“ је издала једну необичну али сврсисходну књигу, „Битка за прошлост – Иво Андрић и бошњачки национализам“ Зорана Милутиновића. Аутор је бивши уредник „Геопоетике“ и садашњи професор на Универзитетском колеџу у Лондону, један од људи који је сачувао нашу славистику у свету.

Ово је прва студија ен генерал, не само српског аутора, која се темељно бави проблемом погрешне, злонамерне, лоше, негативне интерпретације дела Иве Андрића у сваком погледу и сакупљањем негативног одијума започетог шездесетих година у вро скромно обиму и прилично заташкано, да би се проширио деведсетих током ратова када је Андрић ушао у оставинску расправу за југословенско духовно наслеђе и постао предмет широке политизације.

Зоран Милутиновић се много година озбиљно тиме бавио и направио је студију препуну цитата, фуснота и остале научне апаратуре али има вредности које бих нарочито истакао: композиција кора књиге је направљена тако да је разумеју сви који нису стручњаци а основна премиса гласи – страшна је реалност да смо дошли у ситиуацију да бранимо Иву Андрића и његово књижевно дело. То је депримирајућа чињеница али после тог депресивног стања дође оптимизам јер на једном месту ишчитавате бласфемичне текстове, изјаве, реченице, идеолошке потке, бесрамне закључке, неистне, лажи које никакве везе немају са књижевношћу нити са идеологоијом или поставком социополитичке позадине било чега што је Иво Андрић радио.

У студији је коришћено све што је Андрић написао, од дипломатских списа до научних радова и белетристике али и огромна количина текстова о њему који су изискивали напор да се сакупе јер је велика већина објављивана по часописима на различитом геополитичком простору, као и нешто книга које су биле покушај да зацементирају негативност Андрићевог дела. Та идеолошка потка је страшно срамна и недопустива јер је употребљено све од крупних речи за које бисте се тешко усудили да повежете са Андрићем, од расизма до национализма па и фашизма.

На пример, Зоран Милутиновић указује на једну од елементарних чињеничних грешака у покушају доказивања да је Андрић био фашиста јер је био амбасадор у Берлину у време владе Милана Стојадиновића, што је нетачно; био је амбасадор у време владе Цветковић-Мачек. Милутиновић то све изводи као закључак да би се, заправо, нашао вештачки начин да се Андрић и његово име повежу директно са Хитлером.

Аутор је обложио књигу занимљивим, сликовитим детаљима без оне самотежине коју студија ове врсте подразумева иако је та линија академизма је ужасно важна. Зоран Милутиновић на њој инсистира и помало је ироничан када често помиње светску академску заједницу покушавајући да ауторима који нападају Андрићево дело из идеолошких разлога спочита њихов лажни академизам. Отуд и уживање, уз сав негативитет, јер се читалац изненади када схвати шта у једном свету изгнаном од књижевности а увученом у политику књижевност, заправо, значи. Шта значи наука. Све је апослутно поремећено… Наравно да је тај негативизам био идеолошки рат који је имао свој задатак, што се види из свих примера и цитата које Милутиновић наводи.

На почетку књиге једна ствар увлачи читаоца на занимљив, помало ироничан начин – како је рат против Иве Андрића начет рушењем његовог споменика у Вишеграду. Тај детаљ говори и о начину како је грађена књига као и о начину како су с оне стране људи који су се бавили на бошњачки, националистички начин Андрићевим делом злоупотребили сваки податак. Милутиновић даје фактографију, цитате, редослед потеза и догађаја после тог рушења споменика од стране одређеног човека, обећања шта би за то добио, а при том себи дозвољава једну врсту научне ироније у којој говори како рушилац споменика није мислио ништа лоше о књигама Иве Андрића јер он их, наравно, није ни прочитао. То је једна доказива прича која је имала свој след. Тај чин (рушења споменика) је наручила партија СДА, снимила га је и касније, када су њени функционери одлазили по свету да сакупљају новац за своју борбу, Андрића свуда представљала као босанског Салмана Рушдија. Подсетићу на круну тих напада у виду књиге „Андрићевство“ Русмира Махмутћехајића. Књига се појавила 2015. и сажела све што се деценијама догађало, нарочито деведесетих. Када, због овакве студије, наново читате такву књигу и њој сличне, потпуно се забезекнете разним варијацијама на тему, одједном се приупитате у којем веку живите, да ли смо ми грађани неких држава, да ли је могуће да у срцу Европе постоје људи који живе језик којим пишу ове књиге, језик екстремистичке лингвистичке религије. Не можете да не реагујете на ту интелектуалну дрскост у којој се са таквим претензијама, са такве позиције и висине говори о нечему што нема елементарне трагове науке, елементарне трагове композиције дела, већ је реч о једној импровизацији која се стално у неким лавиринтима понавља, обнавља, закукуљује и оставља вас без речи.

Срећна околност је што је Зоран Милутиновић одржао сопствени академизам и ту дистанцу на основу које је могао себи да дозволи да буде достојанствен и озбиљан, с времена на време покаже духовитост, али да не падне у искушење да се спрда са свим тим и то озбиљно спрда наспрам људи који су толико нудили материјала глупостима које су писали. Уредници „Геопоетике“, Милан Ристовић и Зоран Пауновић и ја закључили смо да смо дубоко поражени и депримирани чињеницом да смо се сви морали озбиљно бавити одбраном несумњиве књижевне величине каква је Иво Андрић. Ако постоји писац на српском језику који се не доводи у питање, то је он.

Детаљи који се помињу у овој књизи као цитати квазианализе дела су апсолутно апсурдни. Сећам се неких текстова који су као доказивост мржње Иве Андрића према Босанцима и муслиманима користили, рецимо „Травничку хронику“. Дело које се бави старанцима у Босни где су ликови који су бошњачки, српски или хрватски потпуно споредни и нису у функцији било каквког квалификовања, посебно не негативног.

Сањин Кодрић који је, попут Махмутћехајића, био један од гласнијих који су се бавили оваким стварима је написао 2017. књигу „Андрић, Босна и Бошњаци: Има ли Други право читати?“. Тема која је годинама била светски тренд у теоријама књижевности, другост као појам, бива злоупотребљена тако што Андрић у тој негативној анализи бива доведен до ситуације где га тумаче као непријатеља другости, где се учитавање, читање, тумачење и мишљење другог о нечему, право на туђе мишљење, а приори тумачи као његов негативни став према свакој другости.

Милутиновић се бави примерима које сам само начео, континуирано кроз књигу. Видећете и последице одлуке о рушењу споменика Андрићу као симболичног геста који је зачетак рата и свега што се догађало и видећете последице и континуитет лажних обећања и политичког дејства таквог чина. Ти докази који би требало да су чинили услугу противницима Андрићевог дела испостављају се на крају као доказни материјал у теорији књижевности па и у Хагу као политичка злоупотреба до коске.

Као и у свакој ситуацији, и кроз Андрићево дело и примере види се материјална позадина целе приче: ко је ту коме шта обећао, колико новца је у игри, локали у Баш чаршији, шта ће и чиме ко бити нагађен. Постоји низ примера које Милутиновић даје као позитиван пример ауторâ из Босне који су покушали да одбране Андрића од оваквих напада, од Ивана Ловреновића и сличних који су, иначе, знани као уравнотежени али има и неколицине примера српске злоупотребе Андрића у овом контексту. Срећна околност је да тога нема много и има се утисак да се овај бошњачки национализам није злоупотребио у тој мери у којој је могао са ове стране што и није лоше за све оно што ће бити надаље. А шта ће бити надаље не знам; претпостављам да ће се реаговати на разне начине. У Србији је било прилично тишине толико година, не знам да ли ће у контра смеру да се догоди исто или ће бити бурних реакција; врло вероватно ово друго.

Важно је да се ова књига чита хладне главе а мислим да је аутор у томе помогао а приори јер не прелази границе онога што би била заједљивост с једне стране и црно-белог погледа на ствари с друге. Опет, књига није заморна иако је бременита примерима и цитатима којима су поткрепљени свака чињеница и сваки став. Без тога се оваква ствар не сме радити. Милутиновић је дао божанствен пример како не треба писати књигу на ову тему и како је треба писати. Можда је у овом тренутку сам против свих али мислим да је симболички важна појава која је направила ту изнуђену равнотежу између онога што се до сада догађало са Ивом Андрићем и што је у тој мери одвукло Андрића и нас као читаоце од његовог књижевног дела, ако смо иоле дозволили да будемо затровани једним фалсификатом који је прешао сваку границу доброг укуса а камоли чињеница и истине.

Андрић није одговарао на критике
Иво Андрић је и за живота био доследан у томе да никада није одговарао на критике овакве врсте. Када је био амбасадор у Берлину било је покушаја са стране да се увеже у учешће пристанка на Рајх и долазак трупа и потписивање Тројног пакта а онда сазнате колико је имао проблема и био игнорисан као амбасадор и представник сопствене државе у том тренутку. Био је заобиђен у договорима са Немачком и није био упознат са стварима када се решавала судбина марта и априла 1941. То је недопустиво за дипломату који је тамо и постављен управо због свог профила и који је био познат као човек смирености, разума и покушаја да ствари држи мирно. Но, очигледно то није била пожељна солуција, чим је био прескочен.

Izvor