Home / Sve vijesti / Politika / Драгана Трифковић: Руси су последњи витезови у Европи

Драгана Трифковић: Руси су последњи витезови у Европи

Драгана Трифковић је једна од најпознатијих жена у српској политици. Директор Центра за геостратешке студије, новинар, политиколог, Драгана је увек у центру међународних збивања. Њени коментари и оцене актуелних догаћаја су кратки, концизни, саркастични и погађају право у циљ. Није нимало чудно што је тако паметна жена успешна и позната не само у Србији, већ и у Русији, где је чест гост политичких ТВ програма, семинара, конференција. Драгана Трифковић је љубазно пристала на интервју са дописницом „Руске речи“ Катарином Лане.

Упознала сам се са Драганом у Руском дому на догађају који је организовао Руско-српски хуманитарни центар. Договориле смо се да ми да кратак интервју. Раније је нисам видела и њен ми је глас преко телефона звучао тако да сам замишљала ајкулу света политике. Вероватно је све то изгледало као договор два шпијуна:

– Овде је маса света. Како да вас нађем?

– Бићу у плавој хаљини са белим узорима.

– Добро. Ја ћу бити у плавој кошуљи са белим узорима. И микрофоном.

Млади сарадник руског министарства за ванредне ситуације је помогао да се отворе гломазна врата Руског дома и, рукујући се на сваком кораку, са дражесним осмехом, као филмска звезда на црвеном тепиху ушла је лепа жена плаве косе у плавој сукњи са белим узорима. Кроз пар минута смо већ разговарале о проблемима Блиског истока и опасностима по Србију. Филмска звезда се претворила у суровог политиколога леденог погледа. То је била Драгана Трифковић. Прошле су две године. Виделе смо се још пар пута у паузама између њених путовања. Исток, запад, југ, север – нисам успевала да пратим сва њена кретања, али највише сам хтела да поразговарамо о њеном односу према Русији, да питам чиме Русија привлачи ту чудесну жену.
„Русија је моја резервна отаџбина“

Ви волите да путујете и најчешћа дестинација тих путовања, колико можемо да видимо из друштвених мрежа је Русија. Шта вас повезује са Русијом?

Драгана Трифковић: Волим путовања и имам велику срећу што путујем често у Русију, јер сам у прилици да упознајем њену лепоту. Моја породица последњих десет година живи на релацији Београд-Москва, тако да имамо два дома. Мој супруг је архитекта и он је оставио свој печат у многим руским градовима. Пројектовао је велелепна здања у центру Москве, нови терминал на аеродрому Шереметјево, тренинг центар за обуку пилота на аеродрому Внуково, фабрику аутомобила у Владивостоку, пословни центар у Санкт Петербургу, огромни стамбени комплекс у Вороњежу и другим руским градовима. За једног архитекту, данашња Русија која се убрзано развија, нуди пуно могућности. Доста наших инжењера разних профила ради у Русији. Ја сам по образовању такође инжењер, али се не бавим том струком. Преусмерила сам се на међународне односе, политику и новинарство, и кроз те области сам пронашла многобројне могућности развоја својих знања у Русији, а такође и развоја српско-руских односа. Дакле за Русију сам везана и породично и пословно, а у шали волим да кажем како је Русија моја резервна отаџбина(што и није баш шала).

„Хладан“ сусрет

Испричајте ми о вашем првом путовању у Русију.

Први пут сам посетила Русију 2007. године. Слетела сам на аеродром Шереметјево, крајем децембра те године. Када сам изашла из аеродромске зграде, доживела сам прави шок. У Москви је било око -26 степени, и тада сам се први пут практично упознала са тим шта је руска зима (мада ни зиме нису тамо као раније). Иначе сам јако зимогрожљива, лоше подносим хладноћу. Тада до аеродрома није ишао аероекспрес, модеран и удобан брзи воз којим се данас за 35 минута стиже до центра Москве. Ушла сам у први аутобус, у ком на моју жалост није било грејања. Док сам стигла до стана на метро станици Павелецка, тресла сам се од зиме као прут. Наредних дана сам обилазила Москву по тој зими, али сам навукла на себе све што сам понела од гардеробе . Посматрала сам Рускиње које су поред мене пролазиле у сукњицама и кратким бундицама, као да та хладноћа њих не дотиче. Ја сам имала дебелу перјану јакну и неколико слојева одеће, али и поред тога зима ми је долазила до костију. Када сам закорачила московским улицама, добила сам осећај мање вредности. У мом Београду, никада нису постојала толика растојања и толико широке улице. Пожелела сам да препешачим једну метро станицу, али сам на пола станице схватила да не разумем димензије простора у коме се налазим. Да резимирам, први пут сам доживела шок од зиме и димензија!

Какви су били први утисци тог путовања?

Када сам се вратила у Београд, прво сам седам дана одболовала. Ваљда се моја прехлада замрзла на температури -32 (максимум који је био у време мог боравка). Буквално сам право са аеродрома легла у кревет, и нисам устала из њега наредних седам дана. Између бунила и температуре, јављале су се слике из Русије. Када анализирам са ове дистанце, Русија је тада почела да се диже, и ја сам имала прилику да посматрам наредних година то уздизање. Русија 2007. није била оно што је данас, и ја сам срећна што могу да приметим ту разлику. Али да се вратим на први утисак. Поред хладноће, које ћу се сећати увек (јер није исто -30 у Београду и -30 у Москви), остали су ми у памћењу шиљци московских стаљинки. То су московска здања, озидана у време Стаљина, 50-тих година прошлог века. Када погледате такву зграду, и замислите се шта она може да представља, јавља вам се помисао – моћ. Нисам никада имала прилике да посетим СССР, али сам кроз те зграде могла да осетим важност те државе. Касније, када сам боље упознала Русију, схватила сам да се моћ не крије у шиљцима стаљинки, већ у њој. Ту моћ не може свако да осети, чак не ни сваки Рус (што ме је донекле разочарало). Снагу која се крије у руској земљи и на руском пространству, могу да осете они који имају додир са Богом.

Више на Руска Реч

Ostavite odgovor