Home / Sve vijesti / Sport / Fudbal / ФУДБАЛ И ПОЛИТИКА: ОВИХ ДАНА, НИШТА НИЈЕ ВАЖНИЈЕ ОД КОЛЕКТИВА

ФУДБАЛ И ПОЛИТИКА: ОВИХ ДАНА, НИШТА НИЈЕ ВАЖНИЈЕ ОД КОЛЕКТИВА

Наизглед неспојиво, супротно усмерено, одбијајуће једно од другог. Спорт уопште, а светско првенство у фудбалу, као најпраћенији спортски догађај на планети, посебно би требало да се налази изван политике, или она изван спорта.

Можда би тај однос требало тако да изгледа, али, у пракси су ствари другачије? Када је реч о фудбалу као најплаћенијем спорту, политика ту увек, мора, у најмање да умеша своје прсте, ако не и нешто више. Међутим, колико год њихов однос био близак или далек, у свакој живој ствари и односу постоје изузеци. Тај изузетак би био Светско првенство и, на пример, финале Лиге шампиона.

Без обзира колико се мушкараца са овим слаже или не, и који проценат њих мисли да се, ипак, све може купити и наместити, остаћу при томе да неке ствари не могу да се купе, али и да то не значи да се политика повукла. Већ да се она, природним путем, управо у тим најскупљим стварима, намеће. Избећи ћу емотивне уводе, објашњења зашто имам права да причам о фудбалу, а женско сам. Избећи ћу причу да ли ишта знам о фудбалу, могу да наведем да само још увек нисам сигурна шта је офсајд.

А да ли ме интересује Светско првенство? Да. Да ли ме интересује како је Србија играла и како се презива онај ко је дао гол? Да. Ово су неке од оних једноставних животних ствари, које су уједно и тешко објашњиве. Моје интересовање за репрезентацију Србије не проистиче из моје љубави према фудбалу. Као што ни интересовање сваког мушкарца у Србији, ових дана, не проистиче из љубави према сваком играчу у нашем тиму.
Да застанемо на овом, споменутом, „нашем“-  ту лежи смисао Светског првенства и ту лежи смисао сваке екипе, играча, тренера, и нас. Ми смо они, а они су НАШИ. Ово је једна од ретких ствари, која обухвата цео народ. Обухвата сваког појединца, јер му се природно намеће, без обзира на његова лична интересовања, посао, расположење. То је глас народа који иде од уста до уста, лети ваздухом и не заобиђе никог. Када су у питању „наши“, обухвата и мене, и тебе, и ако нисмо из те приче.

И тако смо стигли до појма народа и поистовећивања њих (фудбалера) са нама сâмима, само јер носе тај грб на грудима, док их гледа цела планета. Да ли ће се наћи неко да, анализирајући масе људи у свим државама света и дупле масе очију упрте у екране, каже да је категорија једног, индивидуе, појединца, јединке, важнија од категорије колектива и тима?

Ових дана, ништа није важније од колектива. То су врата на која политика улази. Овај пут, неће ући материјалним средствима. Овај пут она неће бити средство којим ће било ко остварити свој циљ. Овај пут, неће бити неког ко условљава и намеће њих (фудбалере) народу, јер они су НАШИ. Ми смо исти народ.

Политика је у Светско првенство у фудбалу ушла непримећено, тихо. Овај пут је одлучила да не буде зла. Многи љубитељи спорта верују да су се велике политичке промене и одлуке огледале кроз сâм спорт. Хитлер је одбио да честита црном човеку победу на Олимпијским играма у Берлину, и тако је промовисао своју идеологију, али овај црни човек је и даље око врата носио златну медаљу – колико је Хитлер могао на то да утиче? Нимало. Али, није ли спорт идеално поље на ком политика може да се развија? Гомиле мушкараца на трибинама стадиона присиљени су да заузму ову, или ону страну, увек. Политика спорта то намеће. То је урадила и на утакмици Динамо-Црвена Звезда, у Загребу, 1990. године. Ситуација у земљи је пре фудбалске утакмице поделила навијаче на ове и оне, а спорт је пружио плодно тле да политика покаже своје лице. У овом случају, спорт је показао да политика жели рат. Спорт је био у праву.

Спорт је, заправо, увек у праву. Бржи Црнац је носио златну медаљу – то је била чињеница, међутим чињеница је била и да је Немачка под тим истим Хитлером и његовом анти-црном идеологијом окупирала пола Европе. Без обзира ко је у којој сфери однео званичну победу, чињеница је да је спорт огледало политике, управо онај спорт који је непоткупљив и чист.

Верске разлике, културне, физичке, обичајне, широм планете, групишу нас у различите мање или веће групе, а то су наше државе. То не мора да нас одреди као појединце, не мора да одреди нечије образовање, понашање, личне изборе. Ствар је у томе, да чак и да нисмо свесни нашег припадања, то не значи да оно не постоји. Суштински негде припадамо и имамо корене однекуд. Већи део овог текста се односи на припаднике свих различитих држава широм света, а не само на Нас. Верска припадност и обичаји које она носи утицали су и на најбољег играча Ливерпула, пред сâмо финале Лиге шампиона у фудбалу. Верујем да су се у овом човеку у тренутку најважнијег тренутка у каријери, када треба да буде потпуно психички стабилан, гомилала питања о моралности и исправности прекида поста.

То није ништа лоше и није за осуђивање. То је ствар која некога суштински одређује, и кроз коју је тај играч исламске вероисповести вероватно видео, како себе тако и своју каријеру. Различитости међу нама су предубоке и њихови корени су чврсто утемељени. Светско првенство у фудбалу је слика свих светских различитости, сукобљености, нетрпељивости. Слика тимова, држава, борба и осећаји које је немогуће купити. Зато је свет срећан, и зато су све, мушке, женске, дечије и очи старијих, упрте у екране. Свет је жељан поштења, фер плеја. Свакако да је важно ко су „они“ и ко смо „ми“. Важна је и наша дуготрајна историјска нетрпељивост или наше братство. Свима је заједничка радост због те наредне животне, верске, језичке, културне, али и фер борбе.

Што се тиче политичких вести са овог Светског првенства, за сада их нема.

Некако ми се чини да, уколико будемо наговарали децу да понедељком иду на спорт, а уторком читају по десет страна неке књиге, већа је могућност да ће  та деца много пре мене да науче шта је офсајд, али и виде лик политике у спорту. Да тимски играчи, који своју различитост чувају, а туђу поштују, воде и политику, велика би била наша срећа. А крв бисмо гледали само на терену.

Geopolitica.ru