Home / Sve vijesti / Politika / НАД СРБИМА ИЗВРШЕН СВЕСНИ ГЕНОЦИД: Слабе туку, јаке поштују

НАД СРБИМА ИЗВРШЕН СВЕСНИ ГЕНОЦИД: Слабе туку, јаке поштују

НАД СРБИМА ИЗВРШЕН СВЕСНИ ГЕНОЦИД: Слабе туку, јаке поштују

08.01.2018. – 10:18

ИСКРА на Фејсбуку

Фото: rs.sputniknews.com

Хришћанским народима никад није било лако кроз историју. Слабе туку, јаке поштују – тако је било и тако ће увек бити, каже за Спутњик главни свештеник Ваздушно-космичких снага Русије, протојереј Михаил Васиљев.

Како ви као православни свештеник и човек гледате на судбину која је задесила српски народ и цркву?

— То је свесни геноцид старог европског народа који је близу 1.500 година био носилац европске хришћанске културе. Ако говоримо о Балкану, још 5-6 века наше ере словенска племена која су се ту доселила и временом постала неодвојиви део тог подручја. Наравно, то што се сада тамо дешава вероватно у историји човечанства није највећа трагедија по величини, али за српски народ и за православце… То се може десити сваком хришћанском народу који изгуби своју цивилизацијску основу и да престане да буде део пријатељских војних блокова, као што је то било са Србима у Југославији. Знамо да је Југославија била ценатр Покрета несврстаних за време Хладног рата. Борила се за свој посебан пут, била удаљена од других држава Варшавског пакта, због чега је и постала лак плен за агресивни блок НАТО. На жалост, слабе ударају, а јаке поштују. Ако имаш слабе мишиће, не шетај са лепом девојком по парку. Тако је и у политици.

Слабе шибају, а јаке поштују?

— Прочитајте књигу познатог руског филозофа Ивана Иљина о борби против злих сила. Он сматра да доброта мора да има песнице. Нажалост, људска природа још од пада Адама и Еве кардинално се може мењати само у оквиру личности и не постоји никакав значајан моралан напредак у оквиру цивилизације. Можемо себе довести до страшног стања, као словенска браћа Хрвати који су рукама усташа извршили страшни злочин против једнокрвних Срба. Тако је било и за време Другог светског рата. То се дешавало и у Босни и Херцеговини и Хрватској.

Имате контакте са свештенством из Македоније. О тој теми се врло мало говори у Србији. Шта вам они кажу, каква је заиста ситуација са Српском црквом у Македонији?

— То што се дешава у истоверној Македонији је геноцид. Православни људи, из националних разлога створили су исту несрећу као у Украјини — националну цркву Македоније, представници српског свештенства се прогоне, затварају. Био сам у Македонији и видео несрећу свештенства које се нашло између тешког избора које је пред њима ставила националистичка држава: мајка-црква или народ којем припадају. Не дај, Боже, да се нађемо у таквој ситуацији. Видимо да се то већ дешава и у Украјини, где се многи свештеници већ налазе под сличним националистичким притиском. Морају да праве јако тежак избор. Са друге стране, зашто мора бити лако? Када је хришћанима било лако на овом свету? Нисам чуо нити читао о том времену.

Има људи које изненађује када свештеник освештава, на пример, оружје, јер оружје није у духу хришћанства.

— Некога може да изненади промена времена, некога сувише кратка или дуга сукња девојке. Нисмо сви исти. Човек који само живи овај кратки овоземаљски живот мора да зна да раздели жито од корова. Мора јасно да зна шта му треба, а шта не. Бираш за себе једну жену, док одбијаш друге даме лепшег пола. Бираш једну отаџбину, не можеш служити двојици господара. Тако сам и ја изабрао да служим земљи у којој сам се родио и у којој ћу умрети. За мене је служење мојој држави, служење Богу. Што се тиче наше војске, још у време кнеза Владимира црква традиционално сарађује са војском. Што се тиче освештења оружја, то је чин старији од католика и православаца. Током читаве историје Цркве ми благосиљамо оружје: за заштиту, за одбрану своје отаџбине, за заштиту слабих. Не даје се благослов за поход преко Индијског океана.

Каква је данас ситуација у војсци, мислим на морални дух, на жељу да се иде у армију?

— Да будем објективан, ја радим у специфичној области, са јединицама које се налазе у сталној борбеној готовости: Ракетним и Ваздушно-десантним снагама и не могу баш да будем репрезентативан. За сада, сваке године је све боље. То не значи да нема проблема. Не желим да цртам Потемкинова села. Сви се труде, од команданта до официра. Ни место свештеника више није баласт. Не желим да се хвалим, али изгледа да смо се навикли. Жао нам је што нас је за сада мало: један на неколико хиљада војника. Стандард НАТО-а је један свештеник на батаљон, у војсци Израела један на 150, у исламским војскама један хоџа на јединицу. Нажалост, нас свештеника је мало. Није да нема стимулације, плата свештеника у војсци је два пута мања од војника. Није предвиђена помоћ у случају погибије. Иако има и повређених у операцијама. Међутим, са друге стране то је филтер — одсуство материјалне користи доводи до тога да долазе само људи из убеђења.

Да ли се у руским базама у Сирији налазе свештеници?

— У базама у Хмејмиму и Тартусу налазе се цркве РПЦ које су тамо привремено изграђене за руски контингент. То су углавном православци, међутим има и муслимана за које се тамо налазе муслимански духовници. Они достојно испуњавају свој задатак. Подржавају војнике.

Шта ће војсци црква, а црква војсци?

— Хајде да не делимо друштво на крштене људе и на војнике. То су исти људи. Шта ће глава ногама? Шта ће ноге глави? Треба јасно разумети, још је Фјодор Достојевски говорио пре 150 година: Рус без вере у Бога је багра. Очигледно да човек са оружјем у рукама ризикује живот и мора да зна зашто то ради, зашто скаче из авиона, иде у напад док пуцају на њега. Човек који ризикује живот мора да разуме смисао тога. Он зна да новац не може да понесе у гроб. Чак у мирно време људи се сломе, украду, забораве итд. За време рата они се једноставно уплаше и нађу неки изговор да не испуне задатак, јер свима је страшно у рату. Нико не жели да умре. И свако од нас, као свако живо биће жели топли кутак, а не да ставља главу у торбу. Због тога је потребна вера, као мотивација за подвиге.

Шта бисте поручили српском народу на Божић?

— Желео бих пре свега да честитам српској браћи Божић. Ми смо један народ, подељен границама, политикама, али ипак остајемо јединствени словенски народ. Повезује нас пре свега Христ, Христова вера, као и сами чин божанске литургије. Ми имамо исти поглед на свет. Ове године ми је испричао један одличан српски официр о једном догађају који се десио за време заједничких војних вежби са војском САД, које изводи независна српска држава, не само са Русијом. Амерички генерал који је командовао специјалцима 1999. године у оквиру операције на Косову питао је: „Знам да сте и ви тамо били, борили се против нас, ја сам био млади пуковник и такође био тамо. Реците ми како је то ратовати против најснажније војске на свету?“. На то се официр насмејао и рекао: „Извините, али ми са Русима никад нисмо ратовали“. Након тога генерал је одбио да присуствује званичном ручку који је био планиран у војној бази. Са Србима смо ми заиста један народ и те духовне везе не могу да прекину грешке политичара, ако би, не дао Бог, неко то покушао. Желео бих да сви схвате да је Христ дошао на свет, родио се и оваплотио се у човека да се сви ујединимо. Волео бих да веру Христову, православну, прихвате многи људи који живе у Европи. Знамо да број православних храмова у Европи приметно расте. У Италији, Шпанији и у другим државама.

rs.sputniknews.com, Милена Цмиљанић

Izvor