Home / Sve vijesti / Kultura / Отац Гојко Перовић за Спутњик: Црну Гору не треба бранити од оних који су је стварали и чували вјековима

Отац Гојко Перовић за Спутњик: Црну Гору не треба бранити од оних који су је стварали и чували вјековима

Неки политичари, тражећи дистанцу од сопствене прошлости и свога идентитета, дошли су у загрљај оних који их не чине ни независнима ни равноправнима, каже ректор Цетињске богословије протојереј-ставрофор Гојко Перовић.

У интервјуу за Спутњик Перовић говори о значају Божића, али и подјелама које оптерећују Црну Гору, антагонизму између официјалне политике и цркве, као и о покушају одбацивања православља и Русије.

Божић је празник праштања и помирења међу људима. Ипак, свједоци смо да су претходних година подјеле у црногорском друштву веома узеле маха. То се види и на примјеру односа према Подгоричкој скупштини, чија се 100-годишњица обиљежава ове године. Има ли мјеста за оптимизам када се говори о превазилажењу нараслих подјела?

— Ако друштвеној елити и онима који воде државу буде стало да уреде напредно и стабилно друштво — онда ћемо га имати! Јер, претпоставке за то постоје. Мало нас је, сви смо међусобно блиски, и сви мање-више разумијемо наше разлике. Ето, рецимо, тема Подгоричке скупштине јесте нешто што рађа различита тумачења, па и разлике међу нама, али нема мјеста чуђењима и међусобним оптужбама за издају. Паметни и добронамјерни људи наћи ће простора да присталице оба тумачења и разумијевања — „за“ и „против“ тог догађаја из 1918. године — окупе у коегзистенцији и труду да се разумије став неистомишљеника.

Превише је елемената у историји књажевине и краљевине Црне Горе, који су вапили за утапањем те државе у неку ширу заједницу, то је просто била вјековна идеологија црногорске династије Петровић, да бисмо сад присталице уједињења сматрали издајницима. И обрнуто — тако је природно да се дио црногорског друштва, и онда и сада, ипак идентификовао са тим полазним оквиром црногорске државе, да није природно такве људе сматрати „сепаратистима“. И једне и друге, и тада и сада, водила је љубав према Црној Гори.

Тако је и са референдумом који се збио прије 12 година. И они који су гласали за самосталност Црне Горе, као и они који су били против таквог политичког рјешења — сви су сматрали да су њихове идеје добре за Црну Гору. Али ако руководиоци не желе стабилно друштво, лако ће наћи повода за истицање подјела. Лако је завађати. Тешко је градити ред и повјерење. Али то је племенити и благословени посао. Црна Гора има шансе да иде тим благословеним путем, иако сада не личи да је такав амбијент.

Како објашњавате феномен да се појам „грађанског друштва данас у Црној Гори интерпретира као нешто што унапријед искључује цркву и религију или јој је пак супротстављено?

— Много је тумачења, исто толико има пуно практичних модела функционисања „грађанског друштва“ или онога што зовемо „секуларном државом“. Али, ни у једном од њих се не заговара „рат“ или „непријатељство“ цркве и државе. Идеја водиља оних који су осмислили такав друштвени модел била је јасна и функционална подјела надлежности ове двије институције. А ако се то постигне, и ако имамо друштво које не трпи преклапања њихових ингеренција, онда можемо говорити и о томе да у зрелом грађанском концепту, држава и црква могу сарађивати. И то плодотворно и успјешно.

Како то изгледа у Црној Гори?

— Црна Гора је специфична политичка средина, настала из необичног сусрета управо цркве и државе. Вјековима прије 1851. црква је водила државу и стварала њене правне и просвјетне институције. Исто тако, од 1851. до 1918, или ако хоћете до 1941. држава на овом простору преузима неке од ингеренција црквеног поглаварства, а цркву настоји да учини једном од својих политичких ресора, преко којих контролише друштво.

И сад, можда живимо посљедице те превелике блискости. Можда трпимо умор од те превелике блискости, која можда није била жеља ни цркве ни државе — али је била стицај историјских околности, једне просто речено нужности. Па отуда бивамо свједоци једног антагонизма, и то само у једном дјелу црногорског друштва. Антагонизма између политике, и то оне официјелне, и цркве. Али то није природно ни нормално. Не, не треба нам нова теократија, али нам не треба ни прогон цркве — него управо креативна сарадња. А мислим да и црква и држава за то имају потенцијала.

Црква као институција практично је створила Црну Гору. Такође, ту је и Русија, без чије помоћи би та државност кроз вјекове практично тешко била замислива. Како видите актуелне трендове одбацивања већине традиционалних вриједности које су красиле Црну Гору, па и двије поменуте историјске вертикале?

— Такво одбацивање цркве, православља и Русије сигурно не може донијети никакве користи, јер таквим начином вођења политике Црна Гора ради против саме себе. Као што мислим да нам не треба нова теократија, попут оне из доба Светог Петра Цетињског, тако ни односи са Русијом, нити могу нити треба да буду идентични онима које је краљ Никола имао са двором Романових. Јер такав однос је био однос зависника, „млађег брата“ коме „старији“ непрестано помаже, готово у свему. Значи, треба нам колико-толико равноправан однос. Не знам како и зашто је дошло до тога да у борби за ту равноправност Црна Гора начини „политичке санкције“ Русији. Овдје баш важе оне ријечи — „да није трагично, било би смијешно“. Свједоци смо чињенице да су неки политичари, тражећи дистанцу од сопствене прошлости и свога идентитета, дошли у загрљај оних који их не чине ни независнима ни равноправнима… Али то је већ нека друга, чисто политичка прича.

Мени је нелогично, и ван памети, да се управо у овој 100. годишњици од престанка црногорске државне независности, промовише антицрквена и антируска политика, иако том престанку независности 1918. нијесу допринијели ни црква ни Русија, него управо политички фактори онога што данас зовемо евроатлантским интеграцијама, тзв. западне силе.
Зато мислим да ни данас Црну Гору не треба бранити од оних који су је стварали и чували у нововјековној историји.

Извор: Спутњик