Home / Sve vijesti / Kultura / РАДОВАН БЕЛИ МАРКОВИЋ: Србију није лако унизити, њу штити свако исписано црно слово

РАДОВАН БЕЛИ МАРКОВИЋ: Србију није лако унизити, њу штити свако исписано црно слово

Фото: Спутњик, Јутјуб/Спутњик

Русија је за Србију увек била много важна у душевном смислу. Али и у политичком, у оним релацијама у којим један длан божије земље може да стоји према пространству које умом не може да се схвати, каже писац Радован Бели Марковић.

Може ли се бити пророк у свом селу, нарочито када вам из престоног града стижу награде као потврда узвишености онога што радите, а што се свуда, нарочито у провинцији, обично не прашта — проверили смо одлазећи у Лајковац, у госте једном од највећих српских савремених писаца Радовану Белом Марковићу. Овај Колубарац шумадијског соја, који је од села Ћелије у којем је рођен, белог Ваљева у којем му, каже, највећи део душе обитава и Колубаре, најславније српске реке, створио јединствен литерарни свет, недавно је „у прозну ограду“ око тог света поставио плаву капију. Књига истоименог назива управо је овенчана наградом „Печaт времена“, о чему су нас обавестили и билборди са пишчевим ликом постављени на уласку у Лајковац. Те велике слике и сетан осмех знаменитог Лајковчанина на њима пружиле су најспонтанији одговор на упитаност из прве реченице.

Да ли сте сада мирнији пошто сте све што сте до сада написали под капијски кључ ставили?

— „Плава капија“ се као роман у мени заметнула пре неких петнаестак година. Oнa је замишљена да за неки мој књижевни посед, књижевно добро, ако је то уопште добро, буде улазница, прочеони стуб. То сам покушао, али као и за све дојакошње моје књиге, нисам задовољан оним што сам урадио, јер се то увек доста разликује од замисли. Замисао је ствар коју човек пропушта кроз своју душу, кроз своје снове, а оно што је реалност, оно што се нађе между корицама једне књиге, никада није онако складно и лепо као у замисли. Како време пролази, некако сам све задовољнији својом књигом, јер она се на неки начин уклапа као баш нека прочеона ствар у мојим дојакошњим романима. Не бих могао да кажем да је „Плава капија“ моје последње књижевно митарство, јер није ред да жив човек о томе говори. То су ствари у које се не треба мешати, јер то су превасходно божанска овлашћења.

Али не може бити последња, утолико пре што Ви верујете да изван књижевности живота нема.

— Наравно да нема. Изван књижевности је углавном нека тужна, обична реалност. Сваки велики доживљај у такозваној стварности, уколико га човек доживи пуном душом, пуним срцем, већ је укњижевљен, иако није у књизи. Хиљаду пута се свако од нас у то може осведочити, ако размишља о себи, о свету око себе, ако размишља исправно и дубоко.

Има у овом роману више капија, једна је, кажете, од посебне, плаве боје пред којом грешан човек стоји наспрам вечитости. Шта тај грешни човек носи пре него што пређе на другу страну, какав пртљаг, колико наде?

— Та капија о којој говорите, која се по неком мом позиционисању налази у врх небеса, близу божијег престола, то је та недоступна капија, али тој недоступности тежи и та несрећна, грешна и земаљским стварима и сваким начином очврснута душа. Она тежи тој капији. Земаљском човеку није доступно сазнање да ли ће до ње доћи. „Плава капија“ је једна књижевна фантазмагорија која је направљена да неке небеске ствари учини земаљским, а неке земаљске — небеским.

Шта је заједничко реалном свету и оном из Ваше прозе, осим можда тескоба и једног прилично трагичног осећања света?

— Разуме се трагично осећање света. Грешни човек, откако се тај свет пред његовим очима укаже, како то неки бољи писци од мене кажу „откако угледам мрак овога света“, суочен је са батргањем између добра и зла, између светлости и таме. Не бих хтео да то сад манихејски рашчлањавамо, али човеку није добро на овоме свету. Он мора да нађе свет у себи, да нађе неки бољи свет у себи. То раде моји јунаци. Свако од њих има неку своју душевну област која није окаљана грдобом овога света.

Ко је прошао боље, Ви или Ваш литерарни двојник мними литерата Р. Б. Марковић? Коме је боље у свом свету?

— Већ сам једном рекао да се писац Радован Бели Марковић од књижества и около књижества није белог хлеба најео. Мој јунак је само један из множине личности који сачињавају личност Радована Белог Марковића. Та множина која пребива у истој кожи заједно са мном, била је некада, не само по мноштву, него и по свему осталом импресивна, док сам млад човек био. Временом су се ти Белимарковићи, мними и остали грдно посвадили у мени и мало их је претекло, осим онога који их обједињује, који са вама разговара. Претекла су још можда двојица, тројица, који су још у тешкој свађи и завади око деобе душевних области.

Када доведете Кнеза Мишкина у Ваљево, да ли Ви то нама сугеришете да без Руса и Русије ништа не може, поготово не у књигама?

— Тешко бисмо нашли српског писца, чак и оног који је невољан и сам себе да назове српским писцем, и тешко је на овом свету наћи грамотног човека који није окњижевљен руском књижевношћу. Тешко је замислити неког писца који неком руском писцу не гледа преко рамена.

Зашто се, по Вашем мишљењу, однос према Русији променио и није ни приближно сличан односу према руској књижевности?

— На овом свету одавно за мене нема ништа важније од књижевности. Оно што примећујем и по новинама и око себе, Русија је за Србију увек била много важна, у душевном смислу много важна. Наравно, и у политичком смислу, у оним релацијама у којим једна мала земља, један длан божије земље може да стоји према некој огромној земљи за коју велики песник Тјутчев каже: „Русија, то не може умом да се схвати, у Русију треба веровати“. Веома је тешко да један длан земље буде у некаквој позицији према тако огромној земљи која сачињава већи део овог света. Као млад човек, а поготово сада, према Русији сам се изјашњавао само емотивно, само оним што је за мене Русија представљала, оним што импресионира. Тако сам се односио и према руској историји, према руској књижевности и према свему осталом. Чак сам — кад сам их виђао и седео у њима по различитим градилиштима као клинац — разумео и трапаве руске камионе. Схвaтио сам да не могу бити и прецизне ракете и лепи камиони. Неко мора бити трапав.

За Србију тврдите да јој, упркос свему, корен још нико није ишчупао и да се у бајке није преселила. Да ли и даље са оптимизмом гледате на будућност Србије?

— Најгоре је то што ми будућност Србије самеравамо својим веком. Будућност Србије је будућност њеног духа и онога што је чини таквом каква јесте . У смислу историјског трајања нисам заступатељ оних који кажу да ће Срба остати за под једну шљиву. Не, Срба ће остати докле траје српско слово. Дотле ће их бити и сигуран сам да ће их бити у историји увек и за вјек и вјеков.

Кажете да не волите када видите да се пристаје за сваким ко држи батину. Да ли је апел за достојанством уједно и политички став?

— Наравно. Код нас је све живо политика. Радо се опомињем једне реченице мог деде Властимира који је говорио: „Не ваља се ићи мимо других људи, али не ваља се ићи ни свуд где људи иду“. На трагу вашег питања, ја се залажем за то да човек задржи једну своју људску исправност и једну загледаност преко оних који прете батином.

Да ли се то увек може?

 Није лако. Ја нисам храбар човек и нисам искушавао баш такве могућности, али спадам у ону врсту људи која не воли баш тако да се сагиње и да савија кичму.

Откривате да Вас разгневи када видите да саморасрбљени Срби потерују оне нерасрбљене“. Да ли се то и даље догађа и да ли Вас то и даље чини гневним?

— Не само да се догађа, него је то, има неко доба, узело и маха. Ја не верујем да расрбљених Срба има толико колика је њихова галама. Они су сигурна мањина, али мањина која диже огромну ларму, велику дреку, па се чини да их има више. Не знам, то можда боље могу да објасне социолози, психолози, филозофи, а можда и психијатри. У нека новија доба појавиле су се студије о томе, о српској самомржњи, самопрезиру. Та појава није од јуче и њен је корен јако дубоко. Али то је ипак једна појава у низу других, које данас слободна Србија својом културом мора да сведе и свешће је сигурно на њену праву меру. У то сам сигуран, јер та Србија — ми знамо од када траје, од када постоји, ми знамо за све оно што је црним словом написано од Немањића и пре њих, па до данашњих дана. Такву Србију није лако унизити. Она ће увек у себи наћи довољно снаге да се усправи као, на крају крајева, што су сви помислили недавно, да је Русија на коленима, али то се наравно није десило. То је био само један тренутак.

Поносите се тиме што сте српски писац?

— То превазилази меру књижевне уобичајености. Најважније је да као писац постојим у свом језику, ја се бавим својим језиком, књижевношћу свог језика и стало ми је да оно што сам написао, барем једна реченица, барем једно црно слово претекне у мом језику. Да претекне, да преживи мој живот и моје доба. Уколико се то деси, нисам узалуд живео.

Ништа толико не може унизити човека колико веровање да се ниским средствима и недостојним људима високи циљеви могу домашитиСвет углавном не мисли као Ви?

— Свет вероватно мисли другачије од мене, али навикао сам на то. Милошћу творца, мој век књижевни био ми је штедро, с особите руке дарован. Ја сам ипак премашио седамдесету годину. Успео сам да, онолико колико је у мојој души било познање овога света, то на свој књижевни начин изразим. Са те стране, ја сам намирен. Човек у свом веку мора увек да пође од тога да ће једног дана, једног часа нестати, неће га бити овде и да ће творац неба и земље брзо на место њега другог неког дати. Предност књижевности и уметности уопште јесте у томе што ће се неко време после тог нестанка мање примећивати да си нестао. Андрић, Црњански, Десанка, Меша … неће се изгубити никада из нашег памћења. У томе је велика ствар, што писци живе и преко гроба.

Да ли и после 70 година живота и 50 година рада верујете да је једна од примарних људских вредности осећање стида?

— Ово је неко време у којем бестидност не наилази на јавну осуду и то је опасно. Стид је важно људско осећање. То је прва брана да се очува људскост. Нисам поклоник таквог става и не осећам себе делом тог света који се не стиди. Веома ценим оне људе — иако их није мало, и то да не заборавимо, јер би свет био много гори него што јесте — који се стиде уместо других.

Становник сте књижевне метрополе коју сте сами створили овде у Лајковцуу Београд се нисте преселили ни после толиких признања, зборника и симпозијума о Вашем раду… 

— Нисам имао нити најмањи порив, а то заиста говорим овако из дна душе, да се нешто прикућим негде у Београду. То није једноставно могуће. Ја се осећам душевним поседником Колубаре и брда. Шта такав човек, који има такав посед, треба да тражи у стану од 30 квадрата на Дорћолу? Моје релације су другачије.

Зато што Ви верујете у књижевност?

— Ја верујем, не само у књижевност, него верујем и у свако црно слово које не мора бити нужно књижевно писано. Оно што није записано, то је као да се није догодило. Данас, рецимо, човек може случајно у некој напуштеној шумарској кући да нађе дневник неког шумара и да сазна више о свету него из неких оглашених књига. Ја верујем у црно слово. Оно је основ свега.

Izvor