Славомир Костић. Дугогодишњи новинар који трага за истином на подручју једног изузетно раслојеног друштва како у економском, политичком, етничком тако и у образовном смислу. По првој вокацији је професор географије, а по другој, важнијој, новинар од оштрог пера. Добитник је бројних новинарских награда за објављиване текстове, у сада ,,укинутим“ Новинама Врањским, али постојећим на порталу www.infovranjske.rs. За себе каже да разуме друге људе и да је у служби народне воље. Његова рањена земља претрпела је велике губитке, а последице крвавог рата Србија осећа и данас када се у Бриселу још увек разматра хоће ли бити поновних сукоба или не. Ко је и докле зацртао границе на овом трусном тлу и докле се оне протежу, хоће ли се формирати Заједница српских општина или ће и она остати мртво слово на папиру? Размишља ли овдашња политичка заједница како људи живе и колика им је социјалниа помоћ из ових или оних фондова потребна за сурову егзистенцију? Како је нормално и куда је нормално кретати се по територији која од свега има само социјалне проблеме. И држава Србија све то плаћа. Уместо да се организују књижевне вечери и поетски сусрети, прави се општенародно весеље на трговима. Искључиво за националне мањине. Употребљене и злоупотребљене. Да ли барикаде и у којој мери иритирају локално становништво у нормалном функционисању и прелажењу са једне стране на другу и како административни прелази функционишу на територијама без граница слободних земаља још слободније Европске уније? Да ли ће председник Вучић потписати крајњи пакт са ђаволом и предати српске светиње на (о)чување Туђинцима? Страшна питања без одговора. Крај лета 2018. године. Сукоби и трвења не престају.
Прво питање које сам поставила, а у вези је са суживотом на крајњем југу Србије:
На који начин локални политичари овдашњег Пчињског округа утичу наразвој/залеђивање/апатију/прогресију у односима између високих функционера и представника свих мултиетничких заједница, дугогодишњи новинар и познавалац овдашњих прилика С.Костић одговара:
-Локални политичари Пчињског округа, са минималним изузецима који само потврђују владајуће мишљење, углавном негативно генеришу односе између високих функционера и представника свих мултиетничких заједница. Недостатак универзалних погледа на свет и живот, друштво и лепоту мултиетничности, готово херметичка затвореност у својим националним оквирима, прагматизам условљена дневно-политичким потребама и краткорочним импресијама сопственог националитета, само представљају део узрока мање или више латентно захладнелих односа на поменутим релацијама, што доводи до општег неповерења и става да на југу Србије не може да буде никаквог напретка у друштвеној сфери, па стичемо утисак да овде може да се иде напред само у техничко-технолошком, а никако на пољу развоја духовности. Традиционална конзервативност политичких кадрова са југа Србије овде је само катализатор свеукупних односа између високих функционера и представника мултиетничких заједница. Два примера, као међусобни пандани, илуструју стање у Пчињском округу у друштвеним сферама. Први пример је позитиван, у питању је став др Скендера Дестанија, председника Демократске уније Долине, како називају ту странку, када он поручује «тешко и Србима и Албанцима на југу Србије ако дође до померања граница на Западном Балкану! На другој страни, имамо већи број српских политичара високог ранга који заговарају разграничење, али без објашњења шта то значи, да ли се ради о размени територија север Косова за југ Србије, или је у питању само корекција граница, тачније, административних линија између Србије и Косова!? Такви ставови, недефинисани нити детерминисани јасном визијом шта се под тим подразумева, понајвише збуњују људе свих нација, депримирају их, застрашују…
Разговор даље иде у следећем смеру: Да ли је потписаивање било каквог споразума илити инструисаног документа зло данашњице и након читавог дугогодишњег, тачније вишевековног косовског проблема?
– Сваки споразум који представља компромис двеју супростављених страна, где свака од страна понешто губи, а понешто добија, али никако да једни добију све, други ништа, најбоље је решење, односно, најмање лоше решење, јер идеалног решења нема, па ни за историјски проблем Косова и Метохије. У часопису «Корак» који је од 2004. до 2009. године излазио на два језика, српском и албанском, дат је предлог да Косово добије статус који има Јужни Тирол у оквиру Италије, подразумева се, да Косово остане под државним ингеренцијама Србије. То тада није прошло, подједнако неприхватљиво и за Србе и Албанце, јер су пловили на таласима максималистичких државних амбиција. Ипак, без обзира на тежину проблема и вишеструко значење тога простора и за једне и за друге, компромис је најмање зло у актуелном тренутку и констелацији међународних односа и утицаја и добро је да до њега дође, ма колико би то било и болно и за једну и за другу нацију.
Недавно сам добила опомену да су моји коментари ,,Није Србије шака пиринча, па да је позобе свака врана коју донесе ветар” (одломак у којем Милош Обилић, којег игра Жарко Лаушевић, говори Мурату и Бајазиту пред Косовски бој) исувише храбри пред решавање овог горућег српског проблема. Какво је Ваше становиште?
-Ваш коментар «болује» од митологије, има митску компоненту, елемент «Косовског завета», али он је сасвим у реду када се читав проблем сагледава из историјског угла. Поткрепићу то овако: да није било Турака на Балкану, не би било великих сеоба српског живља са Космета нити инвазије поисламљених Албанаца, да су Срби 1912, када су ослободили Косово, протерали све несрбе са тог простора, проблем Космета би данас био миноран, да је краљ Александар Ујединитељ био мудрији него што је био, па уместо Југославије прихватио границе Србије по Лондонском уговору из 1916. године, ми би данас живели у сасвим другачијем окружењу, да је грађански рат добио Дража, а не комуниста, па још Хрват Тито, Косово не би било никакав проблем ни Србије ни међународне заједнице, јер Дража не би дозволио да се у време другог светског рата протерани Срби са Косова, њих око 150.000, не могу да врате у завичај после «ослобођења», да су српски комунисти у послератном периоду уклонили Тита, а могли су, само нису ни хтели ни смели, данас би на Космету Албанци били национална мањина!! Овако како је сада, митови нам неће помоћи, јер сада Албанци Србима на Косову нуде привилегије Јужног Тирола уместо заједнице српских општина, па да преко таквог решења дођу до столице у Уједињеним народима! Зато сам на становишту да дође до разграничења у етничком смислу, да Срби добију своју заједницу општина, да манастири и наше светиње православне буду у позицији екстериторијалности, да услов мира на том простору буде повратак прогнаних и да им буду враћене непокретности, да Србија никако не призна државност Косова, већ да на том пољу држи конфликт замрзнутим, као што је то на Кипру, па да се сачека нека промена међународних односа и долазак много паметнијих српских политичара на власт у Београду.
Многи аналитичари кажу да се границе не смеју бранити ратом. Да ли смо и колико изгубили, због велике потчињености према крупним играчима, који креирају светски поредак, и која су могућа, ако уопште постоје, решења у друштвеном активизму?
-Србија је у време Југославије заиграла на тада губитничку карту одрживости хладног рата и након пада Берлинског зида. То је традиционалне савезнике Србије удаљило од нас и наших интереса, а понајвише смо их разљутили када је Слободан Милошевић подржао пуч Маршала Јазова у Москви и навукао гнев Бориса Јељцина који му то до смрти није ни заборавио ни опростио. Једном речју, нисмо се снашли у тим најкрупнијим европским променама у послератном раздобљу, па су они, најмоћнији на западу мислили, рекао бих с правом, да Срби желе да сачувају комунизам. То нам је одузело све што су нам савезници дали 1918. године и тада смо изгубили оба светска рата. У тим годинама 90-их није затајио друштвени активизам, напротив, он се снажно развијао упркос репресијама режима, довео до 5. октобра, али су демократске снаге овде издале демократску револуцију. Најтежа последица тога је драстичан пад друштвеног активизма и значајно се смањио његов утицај на друштвене прилике. То видимо на неколико последњих изборних циклуса када се исказала сва немоћ друштвених мрежа, јер се максимално увећао број такозваних «белих листића». Да разјаснимо, «бели листићи» су демократско право сваког грађанина, али ту опада друштвени активизам који треба да нас поведе у промене друштвених односа, завладали су апатија и равнодушност у друштву, млади су на историјском беспућу, не занимају их друштво и њихова будућност која је у Србији неизвесна и тешка! Зато акције друштвеног активизма треба да иду у правцу мотивисања младих да мењају овај одвратни свет, али то неће моћи тако ако се ослањају на конзервативне снаге, пензионере, на пример. Зато понекад размишљам да би било добро да се забрани право гласа на изборима старијим од 60 година и онима који немају рачунарску писменост, како би повећали утицај друштвених мрежа, а у значајној мери умањили примат анахроних делова друштва на резултате свих избора.
Биљана Димчић (АСинфо)
RSS