Недавно је одржана самостална изложба слика академског сликара из Приштине Дејана Трајковића ,,Dex“ у београдском клубу културних дешавања ,,Полет“. То је био повод нашег састанка и предочавања (не)културних збивања на све мањој и мањој територији једне свете земље балканског полуострва. Дошавши из Приштине своју каријеру врхунског сликарства одржавао је у престоници Србије, живећи са породицом у атипичном граду на крајњем југу земље. То га није изузело из бројних уметничких колонија које редовно посећује како у Србији тако и у иностранству. Колонија у Рашкој му је оствила јак утисак, потом на Копаонику, а можда се најрађе сећа венецијанских дана. Машта о Њујорку и тамошњим галеријама. Чита Орвела и бунтовно се односи према простоти. Политику смешта у домен разиграног резоновања глупости која поробљује Дух. Једноставно Дејан Трајковић.
Разговарамо у локалном кафићу где је Трајковић заузео своје историјско место попут великих сликара експресионизма. Сликар се рађа са том потребом да остави поприличан број призвука на местима које су му одрђена. Констатујемо како је за врхунско сликарство потребна поприлична свота новца да би се оно развијало у одговарајућим условима и како би била представљена на најбољи могући начин широј публици.
- Да, управо. То је одувек било тако и нормално да су мецене играле у историјским епохама главну улогу у развоју појединих праваца и њихових главних представника. Нарочито у превратном двадесетом веку. Када погледамо нашу историју, можемо да приметимо како су превратни периоди сторили једну Надежду Петровић! Наша земља се не може похвалити меценством јер је увек била у некој врсти борбе са самом собом. Но, врхунско сликарство ствара немогуће и чува најбоље из изразитих појединаца, започиње озбиљну причу Трајковић између предаха смеха док говоримо о осећању паланке која не мирује у истицању неукуса са свих страна.
Ово је за мене био шлагворт за улажење у један зачаран круг којег смо обострано хтели ида избегнемо. А то је тема: финансирање културе и културних пројеката за које је из буџета Републике Србије издвојена одређена сума новца по нејасним аршинима са циљем уништавања индивидуалности и аутентичног израза.
- Никад не добијам средства од Града Врања, односно локалне смоуправе за било коју моју активност у домену сликарства. Никад ни не подносим пријаве за такав вид финансирања јер знам колико мало слуха за уметност имају људи који одлучују о култури једног нестабилног поднебља. То су партијски намештеници који извршавају вољу једног моћника и покоравају се његовим захтевима због, претпостављам, сопствене угрожености. То није моје поље деловања нити ће бити, одговара на моје питање српски врхунски сликар Трајковић.
Аутор: Биљана Димчић
RSS