У време страдања св. Димитрија Мироточивог беше у Солуну неки младић Нестор, који се научи вери Христовој од самог св. Димитрија. У то време приреди христоборни цар Максимијан разне игре и увесељења за народ. А царев љубимац беше неки вандалин по имену Лије, голијатског раста и снаге. Као царев гладијатор Лије изазиваше на мегдан сваки дан људе, и убијаше их. И крволоштво Лијево увесељаваше крволочног цара идолскога. За Лијеве мегдане направи цар нарочито позориште, као једно гумно (тераса) на стубовима. Доле испод тога гумна беху пободена копља са оштрицама у вис. Када би Лије некога у хрвању победио, он би га ринуо одозго са тога гумна на читаву шуму управљених копаља. Унаокруг стајаше незнабожачки народ са својим царем, и увесељаваху се, како се неко бедно људско биће увија у мукама на копљима, докле не издахне. Међу невиним жртвама Лијевим беху и многи хришћани. Јер када се некога дана нико не би добровољно пријавио на мегдан Лију, тада су по наредби царевој хришћани вучени силом, да се боре са Лијем. Гледајући то ужасно увесељавање незнабожачко светом Нестору срце се параше од бола. И он се реши, да изађе сам на мегдан џиновскоме Лију. Но претходно оде у тамницу св. Димитрију и потражи од њега благослов за то. Св. Димитрије га благослови, прекрсти га знамењем крста на челу и на прсима, и прорече му: „Лија ћеш победити, али ћеш за Христа пострадати.” Млади Нестор, дакле, изађе Лију на мегдан. Беше присутан цар са мноштвом народа; и сви жаљаху младога Нестора, што ће погинути и одвраћаху га од борбе са Лијем. Но Нестор се прекрсти и рече: „Боже Димитријев, помози ми!” И с Божјом помоћи савлада Нестор Лија, обори га и рину на оштра копља, где тешки џин брзо нађе смрт. Тада сав народ викаше: „велики је Бог Димитријев!” А цар се постиди пред народом, ожалости за својим љубимцем Лијем, веома разгневи на Нестора и на Димитрија. Па нареди опаки цар, те Нестора мачем посекоше, а Димитрија копљима избодоше. Тако сконча свој млади земаљски живот овај славни хришћански јунак Нестор, 306. год, и пресели се у царство Господа свога.
У 17. години својој ступио у манастир Кијево–печерски, још при игуманству св. Теодосија. Написао прву историју руског народа, у коју је уплео и историју руског подвижништва. Одликовао се необичном смиреношћу и кротошћу. У своме славном књижевном делу назива себе често: недостојним, грубим, незналицом, напуњеним сваким грехом. Но Бог, који познаје срца људска, прослави овога дивнога угодника свога. Када се Нестор упокоји 27. окт. 1114. год. мошти његове сотворише мноштво чудеса.
Из љубави према Христу напустио славу и част светску, скрио се у један манастир, и ту прерушен и непознат служио као црквењак 30 година. Упокојио се у Господу мирно 1390. год. Мошти му чудотворне обретене 1540. год.
И за веру Христову ревнова.
Млад ученик светог Димитрија,
Млад и нејак против страшног Лија.
Он знамење крста на се врже,
Силног Лија на копља поврже;
Сила свише беше њему дата,
К’о Давиду против Голијата.
„Победићеш, ал’ ћеш мучен бити,
За свог Христа душу положити!”
Димитрије тако му прорече,
Како рече, тако се и стече.
Вес’о Нестор на муке хођаше.
Дивног Христа дивно величаше,
Слатком речју, и слатким песмама,
И за цркву топлим молитвама.
Духом велик, годинама мали,
Своју младост Нестор не пожали.
Крв његова цркву утврдила,
А Нестора вечно прославила.
РАСУЂИВАЊЕ
Чудо св. Димитрија Солунског. Да светитељи Божји живе обучени у велику славу и моћ на небесима православни хришћанин зна то не по неком умовању своме него по истинској помоћи и по јављањима светитеља. Понекад се они јављају, да их човек и види и чује, понекад да их само види или чује, а понекад невидљиво и нечујно упливишу на наше мисли, наше стање и деловање. Између многих чудеса св. Димитрија забележено је и ово. У цркви св. Димитрија у Солуну беше постављен на службу црквењака неки младић Онисифор. Његов главни посао беше да води рачуна о свећама и кандилима. Овај младић поче красти свеће и носити кући, па их поново продавати. Јави му се св. Димитрије и рече: „брате Онисифоре, неугодно ми је дело твоје, јер крадеш свеће и тиме наносиш штету другима а највише себи; остави се тога и покај се!” Онисифор се уплаши и застиди, и за неко време преста красти свеће. Но доцније заборави се, па поново поче красти. Једно јутро донесе неки угледан човек велике свеће на гроб светитељев, упали их, помоли се и изађе. Онисифор приђе свећама и пружи руку с намером да их узме. Но у том часу дође глас као гром: „зар ти опет то чиниш?” Као громом поражен Онисифор паде на земљу и онесвести се. Када људи дођоше, дигоше га, и он постепено дође к себи, и исприча све шта му се догодило. И сви се ужаснуше и прославише Бога.
СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам чудесно путовање Петрово с ангелом Божјим (Дела Ап. 12), и то:
1. како ангел изведе Петра из тамнице и поведе га у град;
2. како невидљиво прођоше прву и другу стражу;
3. како им се закључана капија на граду сама отвори.
БЕСЕДА
о ревности за дом Божји
Ревност за дом твој изеде ме, и ружења
онијех који тебе руже падају на мене (Пс. 68, 9).
Небеса су дом Божји. Црква Божја је дом Божји. Тела верујућих људи дом су Божји. Тамо где је Бог, тамо је дом Божји; а где је дом Божји, тамо је светиња. Обесвећују људи светињу Божју, и царствени пророк се срди, и гори од ревности. Све увреде на светињу Божју он прима на себе, и оне падају на њ као огањ, који га све више распаљује ревношћу. Обесвећују људи небеса, кад не верују и одричу оно што је сам Бог људима открио ради спасења њихова. Кад се људи противе истини, или кад изопачавају истину на начин јеретички, или кад својевољно суде по телесном разуму своме о Христу Господу, или кад сумњају у ангеле и светитеље и у Суд и у бесмртно царство Христово и у вечну казну непокајаних грешника, у свима тим и сличним случајевима људи разбојнички нападају на дом Божји и обесвећују светињу дома Божјег. Тада се диже ревност у срцу праведничком против богоборства и богохулства. Исто тако људи нападају на дом светиње Божје, када се недостојно односе према цркви Божјој, немарно према уредбама црквеним, лениво према заповестима црквеним, злобно према слугама црквеним. И тада се разгорева ревност за светињу дома Божјег у срцу праведном и побожном. Најзад, и понижавање тела људскога, предавање страстима, служење гресима, отмици, убиству, грубости, пијанству и другим опаким делима, све је то нападање на светињу дома Божјег, све је то богохулство и човекохулство. И опет се ревност ревнитеља светиње подиже и светли пред људима као небесни пламен. О браћо моја, угледајмо се на ревност Христову према светињи дома Божјег (Јов. 2, 17), и на ревност апостола и светих отаца цркве наше православне. Поревнујмо за спасење наше више него што ђаво ревнује даноноћно за пропаст нашу.
О Господе Исусе Христе, узоре ревности према светињи, дај нам једну искру ревности Твоје, да би ревнујући личили на Тебе и спасли се Тобом. Теби слава и хвала вавек. Амин.
___________________
U vreme stradanja sv. Dimitrija Mirotočivog beše u Solunu neki mladić Nestor, koji se nauči veri Hristovoj od samog sv. Dimitrija. U to vreme priredi hristoborni car Maksimijan razne igre i uveseljenja za narod. A carev ljubimac beše neki vandalin po imenu Lije, golijatskog rasta i snage. Kao carev gladijator Lije izazivaše na megdan svaki dan ljude, i ubijaše ih. I krvološtvo Lijevo uveseljavaše krvoločnog cara idolskoga. Za Lijeve megdane napravi car naročito pozorište, kao jedno gumno (terasa) na stubovima. Dole ispod toga gumna behu pobodena koplja sa oštricama u vis. Kada bi Lije nekoga u hrvanju pobedio, on bi ga rinuo odozgo sa toga gumna na čitavu šumu upravljenih kopalja. Unaokrug stajaše neznabožački narod sa svojim carem, i uveseljavahu se, kako se neko bedno ljudsko biće uvija u mukama na kopljima, dokle ne izdahne. Među nevinim žrtvama Lijevim behu i mnogi hrišćani. Jer kada se nekoga dana niko ne bi dobrovoljno prijavio na megdan Liju, tada su po naredbi carevoj hrišćani vučeni silom, da se bore sa Lijem. Gledajući to užasno uveseljavanje neznabožačko svetom Nestoru srce se paraše od bola. I on se reši, da izađe sam na megdan džinovskome Liju. No prethodno ode u tamnicu sv. Dimitriju i potraži od njega blagoslov za to. Sv. Dimitrije ga blagoslovi, prekrsti ga znamenjem krsta na čelu i na prsima, i proreče mu: „Lija ćeš pobediti, ali ćeš za Hrista postradati.” Mladi Nestor, dakle, izađe Liju na megdan. Beše prisutan car sa mnoštvom naroda; i svi žaljahu mladoga Nestora, što će poginuti i odvraćahu ga od borbe sa Lijem. No Nestor se prekrsti i reče: „Bože Dimitrijev, pomozi mi!” I s Božjom pomoći savlada Nestor Lija, obori ga i rinu na oštra koplja, gde teški džin brzo nađe smrt. Tada sav narod vikaše: „veliki je Bog Dimitrijev!” A car se postidi pred narodom, ožalosti za svojim ljubimcem Lijem, veoma razgnevi na Nestora i na Dimitrija. Pa naredi opaki car, te Nestora mačem posekoše, a Dimitrija kopljima izbodoše. Tako skonča svoj mladi zemaljski život ovaj slavni hrišćanski junak Nestor, 306. god, i preseli se u carstvo Gospoda svoga.
Tropar (glas 4):
Mučenik Tvoj Gospode, Nestor, u stradanju svome je primio nepropadljivi venac, od Tebe Boga našega, jer imajući pomoć Tvoju mučitelje pobedi, a razori i nemoćnu drskost demona: Njegovim molitvama spasi duše naše.
Prepodobni Nestor Letopisac
U 17. godini svojoj stupio u manastir Kijevo–pečerski, još pri igumanstvu sv. Teodosija. Napisao prvu istoriju ruskog naroda, u koju je upleo i istoriju ruskog podvižništva. Odlikovao se neobičnom smirenošću i krotošću. U svome slavnom književnom delu naziva sebe često: nedostojnim, grubim, neznalicom, napunjenim svakim grehom. No Bog, koji poznaje srca ljudska, proslavi ovoga divnoga ugodnika svoga. Kada se Nestor upokoji 27. okt. 1114. god. mošti njegove sotvoriše mnoštvo čudesa.
Sv. Andrej knez Smolenski
Iz ljubavi prema Hristu napustio slavu i čast svetsku, skrio se u jedan manastir, i tu prerušen i nepoznat služio kao crkvenjak 30 godina. Upokojio se u Gospodu mirno 1390. god. Mošti mu čudotvorne obretene 1540. god.
Sveti Nestor na zlo negodova,
I za veru Hristovu revnova.
Mlad učenik svetog Dimitrija,
Mlad i nejak protiv strašnog Lija.
On znamenje krsta na se vrže,
Silnog Lija na koplja povrže;
Sila sviše beše njemu data,
K’o Davidu protiv Golijata.
„Pobedićeš, al’ ćeš mučen biti,
Za svog Hrista dušu položiti!”
Dimitrije tako mu proreče,
Kako reče, tako se i steče.
Ves’o Nestor na muke hođaše.
Divnog Hrista divno veličaše,
Slatkom rečju, i slatkim pesmama,
I za crkvu toplim molitvama.
Duhom velik, godinama mali,
Svoju mladost Nestor ne požali.
Krv njegova crkvu utvrdila,
A Nestora večno proslavila.
RASUĐIVANjE
Čudo sv. Dimitrija Solunskog. Da svetitelji Božji žive obučeni u veliku slavu i moć na nebesima pravoslavni hrišćanin zna to ne po nekom umovanju svome nego po istinskoj pomoći i po javljanjima svetitelja. Ponekad se oni javljaju, da ih čovek i vidi i čuje, ponekad da ih samo vidi ili čuje, a ponekad nevidljivo i nečujno uplivišu na naše misli, naše stanje i delovanje. Između mnogih čudesa sv. Dimitrija zabeleženo je i ovo. U crkvi sv. Dimitrija u Solunu beše postavljen na službu crkvenjaka neki mladić Onisifor. Njegov glavni posao beše da vodi računa o svećama i kandilima. Ovaj mladić poče krasti sveće i nositi kući, pa ih ponovo prodavati. Javi mu se sv. Dimitrije i reče: „brate Onisifore, neugodno mi je delo tvoje, jer kradeš sveće i time nanosiš štetu drugima a najviše sebi; ostavi se toga i pokaj se!” Onisifor se uplaši i zastidi, i za neko vreme presta krasti sveće. No docnije zaboravi se, pa ponovo poče krasti. Jedno jutro donese neki ugledan čovek velike sveće na grob svetiteljev, upali ih, pomoli se i izađe. Onisifor priđe svećama i pruži ruku s namerom da ih uzme. No u tom času dođe glas kao grom: „zar ti opet to činiš?” Kao gromom poražen Onisifor pade na zemlju i onesvesti se. Kada ljudi dođoše, digoše ga, i on postepeno dođe k sebi, i ispriča sve šta mu se dogodilo. I svi se užasnuše i proslaviše Boga.
SOZERCANjE
Da sozercavam čudesno putovanje Petrovo s angelom Božjim (Dela Ap. 12), i to:
1. kako angel izvede Petra iz tamnice i povede ga u grad;
2. kako nevidljivo prođoše prvu i drugu stražu;
3. kako im se zaključana kapija na gradu sama otvori.
BESEDA
o revnosti za dom Božji
Revnost za dom tvoj izede me, i ruženja
onijeh koji tebe ruže padaju na mene (Ps. 68, 9).
Nebesa su dom Božji. Crkva Božja je dom Božji. Tela verujućih ljudi dom su Božji. Tamo gde je Bog, tamo je dom Božji; a gde je dom Božji, tamo je svetinja. Obesvećuju ljudi svetinju Božju, i carstveni prorok se srdi, i gori od revnosti. Sve uvrede na svetinju Božju on prima na sebe, i one padaju na nj kao oganj, koji ga sve više raspaljuje revnošću. Obesvećuju ljudi nebesa, kad ne veruju i odriču ono što je sam Bog ljudima otkrio radi spasenja njihova. Kad se ljudi protive istini, ili kad izopačavaju istinu na način jeretički, ili kad svojevoljno sude po telesnom razumu svome o Hristu Gospodu, ili kad sumnjaju u angele i svetitelje i u Sud i u besmrtno carstvo Hristovo i u večnu kaznu nepokajanih grešnika, u svima tim i sličnim slučajevima ljudi razbojnički napadaju na dom Božji i obesvećuju svetinju doma Božjeg. Tada se diže revnost u srcu pravedničkom protiv bogoborstva i bogohulstva. Isto tako ljudi napadaju na dom svetinje Božje, kada se nedostojno odnose prema crkvi Božjoj, nemarno prema uredbama crkvenim, lenivo prema zapovestima crkvenim, zlobno prema slugama crkvenim. I tada se razgoreva revnost za svetinju doma Božjeg u srcu pravednom i pobožnom. Najzad, i ponižavanje tela ljudskoga, predavanje strastima, služenje gresima, otmici, ubistvu, grubosti, pijanstvu i drugim opakim delima, sve je to napadanje na svetinju doma Božjeg, sve je to bogohulstvo i čovekohulstvo. I opet se revnost revnitelja svetinje podiže i svetli pred ljudima kao nebesni plamen. O braćo moja, ugledajmo se na revnost Hristovu prema svetinji doma Božjeg (Jov. 2, 17), i na revnost apostola i svetih otaca crkve naše pravoslavne. Porevnujmo za spasenje naše više nego što đavo revnuje danonoćno za propast našu.
O Gospode Isuse Hriste, uzore revnosti prema svetinji, daj nam jednu iskru revnosti Tvoje, da bi revnujući ličili na Tebe i spasli se Tobom. Tebi slava i hvala vavek. Amin.
RSS