Home / Pravoslavlje / Свети Силвестар, епископ римски, Свети Серафим Саровски… ( 15.01.- 2.01.)

Свети Силвестар, епископ римски, Свети Серафим Саровски… ( 15.01.- 2.01.)

Рођен у Риму и од младости изучен светској мудрости и вери Христовој. Свој живот је увек управљао према заповестима јеванђелским. Много се користио поукама свештеника Тимотеја, чијем је погубљењу за веру и сам присуствовао, па гледајући пример јуначког пожртвовања свога учитеља, и сам се запојио таквим духом за цео живот свој. У тридесетој години постао је епископ римски. Поправљао је обичаје хришћана. Тако, на пример, укинуо је пост сваке суботе, како се то дотле држало код неких хришћана, и одредио, да се пости само Велика Субота као и оне суботе које падну уз постове. Својим молитвама и чудесима помагао је, да се цар Константин и мајка му Јелена обрате у веру праву и крсте. Садејствовао царици Јелени да пронађе Часни крст. Управљао је црквом Божјом двадесет година и чесно је скончао свој земаљски живот преселивши се у Царство небеско.

Тропар (глас 4):
Истина ствари објави те стаду твоме као правило вере, образац кротости и учитеља уздржања. Због тога си смирењем стекао високе почасти, а сиромаштвом богатства: Оче Силвестре, моли Христа Бога да спасе душе наше.

Преподобни Серафим Саровски
Један од највећих руских подвижника, прозорљиваца и чудотвораца. Рођен 1759. а преставио се 1833. године. Одликовао се великом смерношћу. Када га је сав свет славио, он је себе називао „убоги Серафим“.

Родио се у Курску, у Русији, 19. Јула 1759. године, од имућних родитеља. На крштењу је добио име Прохор. Кад је навршио 17 година, мајка га је послала да се посвети монашком животу. На растанку му је наводно поклонила мали крст, од кога се он никада није одвајао. Најпре је отишао у кијевско-печерску лавру, а потом га је старац Доситеј упутио да се спашава у саровској пустињи. Не задовољавајући се тишином и безмолвијем саровске обитељи, угледајући се на неке манастирске старце, са благословом свог старца, у слободним часовима повлачио се у густу шуму ради молитвеног усамљеничког тиховања. Средом и петком није ништа јео, а у друге дане само једном дневно. Прохор се 18. Августа 1786. године, удостојио подстрига у монашки образ, при чему доби име Серафим. Серафим удвостручи своје трудове и живљаше још усамљеничкије, ронећи у унутарње богомислено созерцање. Увек у једној истој одећи, зими је скупљао грање, лети чувао пчеле и радио у својој малој градини. Уз велике телесне трудове, даноноћно је појао тропаре и црквене песме, и предавао се узвишеним радовима ума и срца. Пуно је читао, нарочито Свето Писмо. Издржавао је велика ђавоља искушења и замке. Да би се још усрдније борио против истих, узео је на себе велики подвиг. Хиљаду дана и ноћи на гранитом камену произносио је из дубине душе царникову молитву: Боже, милостив буди мени грешноме! Добивши од Бога благодатне дарове: прозорљивости, чудеса и исцељења, а по вољи Свевишњега поче ступати у разговор са посетиоцима, а пре свега са монасима. Његове речи, пренете неком особеном љубављу и препуне неке тихе, животне власти, загреваху срца, чак и она окорела и хладна. С великом љубављу лечио је све душевне и телесне болести. Толико је био познат и вољен да је дневно долазило скоро по две хиљаде људи на лечење или савете, или само за благослов. Одликовао се великом смерношћу. Када га је сав свет славио, он је себе називао „убоги Серафим“. Старац Серафим је 2. Јануара 1833. године завршио свој живот на земљи, у својој обичној белој подраси, клечећи на коленима на свагдашњем месту својих милитвених подвига, пред иконом Божје Матере “ Умилење“. О врату му је висио мали крст са распећем. Руке су му биле прекрштене на грудима. Српска православна Црква га празнује као преподобног Серафима Саровског 2. јануара по старом, а 15. јануара по новом календару.

Тропар (глас 4):
Од младости Христа си заволео, блажени, и Њему Једином хтео си да служиш пламено, непрестаном молитвом и трудом у пустињи се подвижавајући. Умиљеним срцем стекао си Христову љубав и љубљени изабраник Божије матере си се показао. Зато ти кличемо: Спаси нас твојим молитвама, Серафиме, преподобни оче наш.

Света Теодота Мајка свете браће Козме и Дамјана, бесребреника и чудотвораца
Живела је животом богоугодним и у такав живот упутила и синове своје.

Преподобни Амон
Велики подвижник V века. Био настојатељ манастира Тавенисиотског у горњем Мисиру. Под његовим руководством подвизавало се око три хиљаде монаха. Имао је благодатни дар чудотворства и прозорљивости. Кад га је један монах питао за савет, он му рече: „Буди сличан преступнику у тамници, и као што он непрестано пита: кад ће доћи судија, тако се и ти питај са страхом“.

Господе предивни, у светим си диван,
Кроз свеце се јављаш мoћan, милостиван,
Ко сунце кроз звезде Ти кроз свеце сијаш.
Смерним силу дајеш, у Рај их узвијаш.
Простим мудрост делиш, кроз њих зналце срамиш,
Бедне благом блажиш, гладне небом храниш.
Ти од сваке врсте светитеља имаш,
Од сваког узраста Ти у свеце примаш.
Од сваког узраста, и од сваке крви,
Без касте, без марке: последњи ил’ први.
Чисте од грехова, и у добру родне,
Душе благородне, Твоме Христу сродне
Ти свецима зовеш. И сваког призиваш
Да светитељ буде. Одзване омиваш.
Омиваш од греха, да с’ ко вуна беле.
Сва небеса c Тобом таквим се веселе.
Силвестар би такав, њему се веселиш,
Због њега и нама ти благослов делиш.

РАСУЂИВАЊЕ

Како да одговориш онима који говоре: не може Христос Чудотворац да стане у нашу логику. Одговори просто: станите ви у Његову. У Његову логику стаје сва вечност и све благородство времена па ће се, ако желите, наћи места и за вас. Ако не може буре у напрстак, може напрстак у буре. Блажени Климент Александријски вели: „Филозофи су деца све док не постану људи кроз Христа… јер истина никад није само мишљење.“ Христос је дошао да поправи људе па, дакле, и логику људску. Он је наш Логос и наша Логика. Зато ми морамо управљати наш разум према Њему а не Њега према нашем разуму. Он је коректив нашег разума. Не равна се сунце према нашем сату него наш сат према сунцу.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам Господа Исуса Христа као божанско Слово (Логоса) и то:
1. како је троједини Бог све саздао Словом Својим, тј. Христом Господом,
2. како је бесловесан сваки човек који се удаљава од Христа, Слова Божјега, и у коме нема Христа.

БЕСЕДА

о охолостн
Охолост долази пред погибао,
и поносит дух пред пропаст (Приче Сол. 16, 18)
Од свега што постоји на четири стране света шта нас, људе смртне, може учинити охолим осим глупости и демонске обмане? Нисмо ли голи и јадни дошли у овај свет, и нећемо ли такви из њега изаћи? Све што имамо, нисмо ли позајмили и нећемо ли смрћу све морати повратити? Ах, колико је пута ово речено и — пречувено! Ништа не донесосмо у овај свијет, дакле не можемо ништа ни однијети (I Тим. 6, 7), говори премудри апостол. И кад Богу жртву приносимо, прост хлеб и просто вино, ми говоримо: Твоја од Твојих Теби приносимо!, јер ништа у свету ми немамо своје: ни мрву хлеба, ни кап вина — ништа што од Бога није. Ваистину, охолост је кћи глупости, кћи ума помрачена, рођена из зле везе с демонима. Охолост је широк прозор кроз који брзо изветравају све наше заслуге и сва добра дела. Ништа нас не чини пред људима тако празним ни пред Богом тако недостојним као охолост. Кад Господ није охол, како ми то да будемо? Ко би имао више права да буде охол од Господа, који свет створи и који га својом силом држи? И гле, Он се понизи до слуге, слуге целом свету; до смрти, смрти на крсту! О Господе смерни, сагори у срцу нашем ђаволски усев охолости огњем Духа Твог Светог, и усади у њ благородни усев смерности и кротости. Теби слава и хвала вавек. Амин.