Home / Sve vijesti / Kultura / ВЕЛИКАН ОД ПРВОГ КАДРА: Имали смо срећу што смо га имали

ВЕЛИКАН ОД ПРВОГ КАДРА: Имали смо срећу што смо га имали

ВЕЛИКАН ОД ПРВОГ КАДРА: Имали смо срећу што смо га имали

09.02.2018. – 17:32

ИСКРА на Фејсбуку

Небојша Глоговац (Фото: Sputnik/ Tanjug/ Зоран Жестић)

Мало коме се посрећило да тако млад и за живота постане великан као што се догодило глумцу Небојши Глоговцу: вест о његовом прераном одласку пала је као кад пада сечиво — уз ужас и неверицу.

Још је мање оних који су могли знати (осим можда професора Владимира Јевтовића, у чијој је класи дипломирао) да ће овај осмехнути Херцеговац дечачког лица тако брзо, снагом свог „разорног“ дара, задужити српску културу.

А Небојша Глоговац је управо то урадио.

Од прве велике роле у Селенићевој саги „Убиство с предумишљајем“, пут кроз позоришне, филмске и телевизијске бравуре био је јасан и неупитан: играти с свештеничком посвећеношћу (он, свештенички син), играти с мудрошћу, стрпљиво, до коске.

И тако играти све — главно и епизодно, велико и мало, Богдана Билогорца и Жилета таксисту, у „Хамлету“ и „Хадерсфилду“, „Метаморфозама“ и „Лажном цару Шћепану малом“, „Небеској удици“ и „Клопки“, „Породичном благу“ и „Мом рођаку са села“…

И играти огледно, за уџбеник и за наук, како је Глоговац са бардом Берчеком у кадровима „Бурета барута“ исписивао странице филмске антологије.

И баш када су и публика и критика помислили да се тај широки распон талента затворио, уследио је искорак који је и пулску Арену оборио с ногу: „Устав Републике Хрватске“, Рајка Грлића, потврђује на најсветијем месту југословенског филма да је, како год стајали с другим стварима, уметност изнад свега, а мајсторство за награде.

„Имао сам велику срећу да сам га нашао“, рекао је Грлић о избору главног глумца, „снимање с њим била је угодна игра с великим мајстором и сјајним човеком“.

Бранислав Лечић, истиче за Спутњик да је Глоговац отишао у својој пуној глумачкој зрелости, када је могао да допринесе још много тога не само српском, него и регионалном глумишту.

„Улоге су му биле заиста фантастичне. Оно што ја свакако могу да издвојим јесте представа у Звездара театру ’Парабелум‘ где смо били непосредни партнери и где сам уживао у раду са њим. Исто тако и представа ’Ближе‘ Патрика Марбера у Ступици где смо заједно са Владицом Милосављевић у почетку, с Бранком Катић, а после Радом 10 година играли тај комад. Ту је и представа коју је режирала Ленка Удовички ’Пијана ноћ 1918.‘ Крлежина за брионски театар Улисис. На Битефу смо добили награду публике играјући ту представу овде у Југословенском драмском позоришту. Тад сам видео колико је успео да освоји потпуно нови карактер и нову причу, а да изазове велику подршку изван Србије. Свакако бих споменуо и филм ’Устав Републике Хрватске‘. Он је у пуној зрелости, баш када би могао да да још и много више, једноставно отишао“.

Да је несуђени психолог Глоговац (с друге године прешао је на ФДУ) необичан човек са јасним мерилима и изборима, сведочи пажљиво бирање улога, али и одбијање неких од њих, каква је била и несумњиво примамљива понуда Анђелине Џоли да глуми у њеном филму „У земљи крви и меда“.

Можда се тако нешто природно одбија после „Небеске удице“, а можда је то „природно“ само у томе што је о Глоговцу реч.

Сећајући се првог сусрета са глумцем почетником на снимању ТВ филма „Рај“, Тихомир Станић каже за Спутњик да је већ у првом кадру препознао — великог уметника.

„Мислим да је то била једна од његових првих улога. У првом кадру који смо снимили постоји сцена сцена у којој Небојша само подигне главу и погледа у камеру. Касније смо се буквално сви окупили око редитеља, око монитора, и прокоментарисали: ’Хеј, види овог глумца како је феноменалан‘. Тако сам га упознао. Невероватна је то ситуација, сви смо одједном били свесни да смо се суочили са неким огромним, нестварним талентом. А тај такав, велики, огромни таленат који је носио Небојша Глоговац очигледно је истовремено и дар и велики терет с којим се свако од људи који добију такву врсту дара тешко избори и тешко га носи. Увек ћу га памтити из тог првог сусрета. Све што је касније урадио, а урадио је много, било је већ у том првом кадру.“

Сугестиван, а непосредан, моћан, а природан. Небојша Глоговац досегнуо је као мало ко оне недостижне висине у којима се глума по уверљивости изједначава са животом, постаје живот сам. Однегованог духа, са дучићевским господством понетим из родног града, Глоговац је потврђивао да таленат, рад и жеђ за глумачким изазовима и другима подижу лествицу. Његовим одласком негде на врху те лествице остало је празно место.

Зато је и вест о прераном одласку једног од најнаграђиванијих, али и највољенијих глумаца направила још један болан рез на ткиву српске уметности.

rs.sputniknews.com, Дејана Вуковић

Тагови:

Izvor

Ostavite odgovor