Архива – Оливер Јанковић

 

 

Оливер Јанковић

АРХИВА

Године су се таложиле као слојеви песка на дну реке. У једном тренутку брод не може да плови преко тих наслага а човек више не може да вуче ноге јер га велика количина протеклог времена спутава.

Управо тог јутра је пристигао такав тренутак у живот професора Илића који је две деценије живео спокојно у заслуженој пензији. Неговатељица Марта је скупљала посуђе од професоровог доручка када се на улазним вратима појавио Аљоша.

– Тата, да ли си се спремио? Дошли су људи…

Александар упути сину мутан поглед пун нејасног присећања

– А шта је то требало да спремим?

– Е тата… – преко синовљавог лица прође болно-гадљива гримаса. – Па зар се не сећаш шта смо се договорили. Упакујеш најнеопходније ствари у два кофера и водим те у старачки дом. Знаш и сам да овако више не може!

– А то… заборавио сам. Па да, упаковао сам се. Кофери су у остави.

– Добро, Марта ће ти помоћи да се обучеш а ја ћу изнети кофере.

Међутим, Аљоша није ни изашао из стана него се вратио у дневну собу.

– Тата, шта си спаковао у те кофере? Тешки су као туч.

– Па, најпотребније књиге. Многе сам морао да оставим.

– Човече, зар се нисмо договорили да спакујеш најосновније своје ствари. Као кад идеш на пут… одећу, пиџаме, четкицу за зубе.

– На путу са ког се нећу вратити потребне су ми само књиге – резгнирано и прибрано одговори Александар.

Аљоша уздахну и с муком се суздржа да нешто не каже.

– Марта, молим вас упакујте му неке најосновније ствари…

Неговатељица климу главом и оде у спаваћу собу.

– Стан не непуштам без та два кофера с књигама! Знаш да су ми потребне да бих могао да пишем.

– Ма добро, понећемо и њих. Хајде обуци се.

Александар обуче свечано црно одело а у џеп сакоа стави кључеве и једну флашицу. У међувремену Марта упакова професорове ствари у овећи ранац. У стан уђоше и два човека из дома за старе и узевши кофере почеше да силазе у приземље.

– Хвала ти на свему, можда ћемо се још видети – Александар у име поздрава обема шакама обухвати Мартин длан.

Она га погледа изненађена таквим поздравом и упути старцу бледуњав осмех. Када су сишли у приземље Александар скрену и упути се у подрум. Аљоша је ишао испред њега и случајно се окренувши виде да његовог оца нема.

– Тата, где си!? – повика он зачуђено.

– У подруму – допре глас до њега.

Аљоша остави ранац а људи из дома кофере и сви сиђоше у подрум. Александар је стајао пред откључаним вратима и гледао у унутрашњост слабо осветљеног подрума.

– Па шта је сад?! – просто завапи Аљоша.

– То ми је архива. То су писмени задаци мојих ученика током мојих четрдесет година рада. Неки су умрли, неки у инистранству. Повремено читам те задатке. Морам их понети са собом, иначе, ако их не будем читао умреће свако сећање на њих. То је страшније од праве смрти.

Аљоша се с вриском који је прелазио у јаук баци на оца с намером да га зграби и одвоји од подрумских врата. Александар као да је наслућивао тај покрет извадио је из џепа флашицу и полио хрпе папира.  Упаљч кресну у старчевој руци. Пламен је тек почео да лиже најближе свеске испуњене ђачким рукописима кад двојца људи донеше апарат за гашење пожара који је био у ходнику. Ватра би врло брзо угашена.

Аљоша хватајући се за главу и чак можда чупајући косу, што се није могло најјасније видети у слабој светлости ходника, излете из подрума као да га гоне фурије. Људи пођоше за њим. Александар закључа подрум и попе се на други спрат. Марта би прилично изненађена кад угледа старца на вратима.

– Буди љубазна па донеси оне кофере и ранац из подрума. И, наравно, скувај ми један чај. Знаш да га увек пијем после доручка…

 

 

 

 

 

 

БЕЛЕШКА О ПИСЦУ

Оливер Јанковић је рођен 1957. године у Београду где је завршио студије Славистике на Филолошком факултету. Пише поезију, прозу, драме и радио драме за децу и одрасле. Бави се  књижевном критиком а пише и афоризме и кратке сатиричне форме.  Објавио је следеће књиге: Мит и завичај (2000, монографија, коаутор), Морска звезда (2000, приче за децу), Распродаја душе (2005, приче за  одрасле). Глас ствари (2008. песме за одрасле), Талија и Мелпомена (2010, песме за одрасле) Два реквијема и прегршт живота (2015, песме за одрасле), Менует с непознатим пријатељима (2020, песме за одрасле), Духовитост је дрскост која је стекла образовање (2018, афоризми и сатиричне приче, коаутор са Благом Јанковић), Срећан крај (2019, роман за децу). Сага о Фениксовој смрти (2020, роман).  Антикварница (2022, приче за одрасле), Песми песмино (2022, песме за одрасле), Загонетни случајеви инспектора Тражића (2022, роман за децу), Повесз о смрти Кашчеја Бесмртног (2024, роман за одрасле).  Драмска дела: Мајор Гавриловић (монодрама, Народно позориште Сомбор 2001), Најважнија унука на свету (монодрама за децу, Нови Сад 2001), Дискреција загарантована (монодрама за одрасле 2007.) Мој деда Хогар (позоришна представа за децу, Београд 2018. ). Хроника договорене смрти (монодрама, КЦ Чукарица, Београд 2020), La Madalena (2020, радио драма двојезично издање еглески/српски, Lulu Press inc.) Бајка о хлебу и пекару (позоришна представа за децу, Београд 2023.) На Радио Скопљу, Радио Београду и Радио Новом Саду емитовано му је дванаест радио драма за децу и одрасле. Члан је УКС-а и БАК-а. Први је лауреат награде за животно дело Адам Мицкјевич коју додељује Свесловенско књижевно друштво.