БАБА БОРКА
Смерну старицу сањам,
измаштавам детињство,
помало тужан, снен,
по пољу живота лутам.
тражим поглед њен.
Тежину живота је напустила,
руке прекрстила,
године не постоје,
сложила је животе све боје.
Тихо се искрала,
пољубила ме нежно,
споменула мајку,
упловила у снове,
отишла у бајку.
Пред њеном лепотом савијало се цвеће,
у грудима становала доброта,
сакрио сам је у срце,
да светли до краја живота.
Андреја Ђ. Врањеш
RSS