Никада нисам помислила
на смрт. Она је реч што
непце опогани, а сласним
си се залогајем утолио.
Чему мисао на оно што
обрисе има твоје и полагане
откуцаје корака ка улици у
којој фењере нису попалили.
Никада на смрт нисам помислила.
Чак ни у тренуцима
разапињања на повелики
јарбол срамоте уз очи радознале,
повике гласне, јетке да ћу канџе орлове
добро запамтити.
Само бих се у сигурну кућицу
пужеву сакрила јер, он понајбоље
зна како је у себи самом
лавиринте правити, да претрајеш.
Никада се нисам на вешалима
видела, ни у постељи која би
одћутала последње молитве моје,
но, ветрови ме често ка вешалима
носише.
Ветрови чађавих
душа сатрулелих што су се у лепа
видела оденули, кошаре плодова
рајских нудили, а за њима је на плач
заударало.
Нејаких.
Никада нисам помислила
на смрт и пресечене зене
светлости у ћошку неком
полумрачном, да те довољно
дуго пусте на миру колико ти
је до барке доћи,
чак иако новчић не носиш.
Уместо тога, сузама сам беоњаче
опшивала, почесто мењала места
рукама, са стопала пажљиво трње
одвајала и у сребрне их кутијице слагала,
да се тако лако у добру не узохолим.
Камен ме је на топлину подсетио
кад ме је отровом змија залечила.
Зато се смрти не плашим.
Валентина Новковић
RSS