Сећам се блискости када су радовали транваји, кад смо се смејали пијаним поштарима, причали о испраћајима старих година, живот је имао другачији ход. Веровали смо причама путника богатих судбина, надали се да ће естете бити они који се не слажу са озбиљно ружним, када је великим било све што нас спаја, били смо деца толико сазрела, све је имало своје зашто и због чега не.
Онда када су нас сигурне у себе гледали погледи широко отворених очију у ишчекивању још шаренијег сутра. Усваком питању било је жеље да сазнамо колико је то љубав плус љубав, без изузетка ко се воли. Мислили смо да је живот поплава радости, да су границе избрисане, разлози непотребни.
АНДРЕЈА Ђ. Врањеш
RSS