Ноћ медничи моје зоре,
станац камен изнад главе.
Често мислим: нема горе,
на ране ћу љуте траве.
Сви утекли-сакрили се.
Полумртав, у корову,
гледам како гране висе.
Mорам негдје под омору!
Већ снијежи, срце трни.
У пештер ми вила маче.
Сам сам као гавран црни
без мјешине и погаче.
„Тужан сирак без никога!“,
дрхте усне-издајице.
Сњегови су до кукова,
зуби глођу потковице.
Кад се врате натраг јата
уз Ђурђевске милозвуке.
Закрочићу мога ата-
па ћу гори у хајдуке!
Аћим Тодоровић
RSS