ДАЛЕКО ЈЕ ВРЕМЕ ++
Никола је волео поезију, тог тренутка читао је Роберта Луиса Стивенсона, ,,Home ne more home to me“ ДОМ МОЈ НИЈЕ ВИШЕ ДОМ МОЈ“. Oвај литератури познати Шкот, песник, романсијер, путописац из викторијанског времена написао је од многих значајних остварења дечји роман ,,Острво с благом. Када се Никола занео поезијом из снова читајући полугласно, звоно га ненадано врати у стварност. Mилан школски друг имао је инстинкт да наиђе баш кад не би ништа чуо, дубоко уроњен у радост читања. Донео би са собом гитару и развучени осмех. Николи би се чинило да на вратима стоји Мики Маус, онда би започињали лагодни тренуци спојени у заједничко, њихово. Никола је рецитовао а Милан пратио инструменталом. Доцније би се скупило друштво из суседних станов, за час би се на дугачкој тераси нашла неколицина раздраганих тинејџера, различитих темперамената, погледа и хтења. После минулих година рата, опсаде људског достојанства, свих могућих и немогућих замора, једног пролетњег дана у Новом Саду Никола је угледао Милана. Као некада из баште детињства вратише му се неким чудом познати Стивенсонови стихови, ,,Дом мој беше пун најдражих лица, дом мој беше пун дечје граје“ Пришао му је иза леђа узбуђен, почео је рецитовати стихове, подсећање на никада заборављено далеко јуче. Сусрет је био присан,стегнути мушки загрљај. Милан је тог закаснелог пролећа дошао на семинар молекуларних биолога, дошао је из Источног Сарајева у коме је пронашао близину са прошлошћу.Волео је Нови Сад још из детињства. Долазио је са мајком као дечак ујаку угледном професору. Прелепи Нови Сад, широких булевара пленио је у сваком погледу, радовао се новом сусрету увек опчињен културом, традицијом која се видела на сваком месту, препознат у архитектури, учтивости љубазних житеља, стилу, моди. Новосађанке су најлепши смисао овога града. Дучић је записао, Бугари су најнесрећнији народ на свету само зато што имају ружне жене. Неочекивани сусрет двојице другова вратио их је у пређашње, далеко када су мислили да сви путеви воде само и једино до тријумфа лепоте, онда када су главе биле високо подигнуте, када су веровали да свет постоји због њих и њихових жеља, када ништа није личило на данашње неизвесно и претешко.
Питао је Милан друга шта ради, чиме се бави, колико дуго је у Новом Саду. Мој живот је пишање уз торнадо, рекао је, стално и увек против неправде, није се ни једном ни другом ишло у суштину, анализе што се могло назвати фијаском. Никола се одлучио извести друга у кафић необичног имена и ентеријера, у Тата браду, најближе позициониран, сматрао је да ће им тај простор омогућити мир. Необично је, били су преозбиљни обојица у Српској Атини задњег дана, Милановог боравка. У тим таквим ситуацијама кад има много шта да се пита или да се каже,онда се укочи језик, ум се смути, остане се у необјашњивом грчу. Након заједнички проведеног времена, евоцирања тужних судбина познатих пријатеља, сусрет је прошао хитро. Одпратио је Милана до хотела НОВИ САД у којем је одсео. На растанку,приликом руковања уз осмех који је био и увек природни неизоставан део Милановог унутрашњег ја, рекао је: ,,НАЛЕТИ БОЛАН ДО САРАЈЕВА, ПА НИСАМ НА КРАЈ СВИЈЕТА, НЕ МОРАШ СЕ НАЈАВЉИВАТИ“. У тим речима је било толико искреног, топлог што се није дало исфолирати никако. ,,Један од честих страхова је страх од заборава“. Дучићева мисао Николи је пала на ум, СЕЋАО СЕ СВИХ МИЛАНОВИХ И СВОЈИХ ПОБЕДА, порази у овом тренутку нису постојали.
Дом мој није више дом мој,куда ићи?
Бол ме гони,куда?
У прокислом жбуњу зимски ветар цичи,
а у магле беле уронио кров ми.
Сену моје куће волели су људи,
у сусрету реч би сви искрену чули.
Драги,светли дани крај ватре,без студи,
сад растанка вихор и над вама тули.
Дом мој беше некад пун најдражих лица,
дом мој беше некад пун дечје граје,
од песама наших поноћна улица
да заспи бар на час,једва стизала је.
Сад узалуд јутро за смрт ноћи звони,
дому моме никог већ не води цеста,
коме да се жалим кад одоше они,
Који су некада волели та места?
Прољеће ће доћи са тетријеба виком,
да донесе цвијеће,сунце кишу меку,
процвјетаће руже долином,видиком,
кроз шум плави сати воде ће да теку;
као у дјетињству сјаће дан на крову,
цвркутом ће птице на димњак да слијећу,
али ја одлазим и залуд ме зову,
вратити се нећу.
Р.Луис,Стивенсон.
Андреја Ђ. Врањеш.
RSS