У аристократској Европи деветнаестог века укључујући Русију, довољно је погледати руску књижевност тог времена персирани су родитељи. Неки се слажу да је тако било абнормално, а данашње је ово нормално? У Платоновој Држави критикује се песништво јер опонаша стварност, зато код Платона нема ни комедије ни трагедије, он сматра да дела која говоре о стварном, слабе одгој, делују штетно на морал. Само химне и песме које славе честитост имају Платоново одобрење. Поставља се питање шта би Платон да је на месту данашњег човека, да ли би био, можда волео бити ? Не би хтео, камо ли волео, ,,ДА ГА МРЗЕ (ИЛ) ДА МУ СЕ ДИВЕ“,свеједно, јер је ово без времено. Ако јесте ово безвремено оно детерминише живот у границама недовољног, ружног, још строжије ван уметничког. Мало је ретког, што је ретко оно је и вредно. Истина је дакле супртна нормалном, масовност је у димензији прихваћеног, минорно су они који читају, више их је који пишу. Сапфо је у свом дому учила девојке плесу, мусици, поезији. Душевна расположења су била искренија, шта гледамо данас, далеко је од правила, живот без правила подсећа на сан, у сну нема правила. Душко Трифуновић још каже:
,, ПРОБУДИ СЕ НЕШТО СЕ ДЕШАВА, НЕМОЈ РЕЋИ ДА ТО НИСИ ЗНАО И ТВОЈА СЕ СУДБИНА РЈЕШАВА, МОГЛО БИ ТИ ЈЕДНОМ БИТИ ЖАО.“ Моја маленкост се пита: Спавали ова цивилизација у ружном сну ? БЕЗ ПРАВИЛА.
Андреја Ђ. Врањеш.
RSS