Не скидајући поглед са предивног бадњака којег је деда носио преко десног рамена, десетогодишњи Вукашин свечано је корачао са осећањима радости и поноса. Његове детиње очи, одраз неба на земњи, блистале су јаче и лепше од иња на залеђеним гранчицама.
Бадњак је стигао до Вукашиновог дома и његове сестрице, старија, Вера и млађа, Јефимија, истрчале су напоље, румене и раздрагане. Тата је већ био испред куће да их дочека… Ништа није као радост због породице на окупу, нарочито за празнике.
Бадњи дан је за све њих посебно значајан, јер се у тихом посту обављају последње припреме за најрадоснији празник- Божић, рођење младенца Христа. Дванаестогодишња Вера увелико помаже мами и баки око кућних послова. Њој, и иначе, никад није тешко да обрише под или да простре веш, сложи судове, а сада се нарочито осећа важно и срећно радећи све то, јер ваља дочекати Божић у реду и чистоћи. И мала Јефимија је обе ручице гурнула у брашно па, зајапурена и озбиљна, правви колаче са баком. Чак и по коси има теста, али не мари, мама ће их слатко окупати пре спавања, да ујутру, за цркву буду као три румене ружице.
Божићно јутро, радосна звона, пуна црква људи, и дечице која певају: „…нек’` се свако поправља и Господа прославља…“ А после литургије, кући, заједно за трпезом.
Док је посматрао маму како ставља на сто најлепши столњак који имају у кући, Вукашин је приметио да тата облачи јакну и тражи капу. Јефимија је притрчала: „Куда ћеш, тата, Божић је..?“
„Тата мора на посао, мила… Да заради новац…“, одговори јој он, помазивши је по косици. „Зар и данас?“ завапи бака. „Не можеш данас радити.“, рече мама.
Вукашинов деда устаде са столице и исправи се, уперивши оштар поглед у свог сина. „Зар на Божић да радиш, несрећо?“
„Такво је време, оче! Шта ја ту могу? Газда је рекао да ћу добити отказ ако се не појавим на послу данас. Знате како је тешко наћи посао…“ Вукашинов тата је затим узео своју капу, прошао поред благог прекора у погледу своје жене, тешког уздаха своје мајке и гласног негодовања свог оца, и ипак изашао из куће. Вера и Јефимија наставиле су да помажу својој мајци и баки око постављања стола, а Вукашин је пришао деди и упитао га зашто је љут.
„Зато што се на црвено слово, на празник не ради, синко мој! Запамти, душо: неће човек никада имати користи од тога што урсади недељом и празником.“
Туга и разочарење разводниле су декине очи… Вера је то приметила, пришла је и загрлила деку, све троје одједном су похрлили да га утеше својим ручицама.
„Добро“, рече он, нагло уставши, „а сад ручак!“
Сви стадоше око стола и очиташе молитву. Поседаше. Иако су сви били радосни због празника, ипак, Вукашин примети исту сенку која се надвила над обрве и код маме, и код баке и деке. Чак је и Вера била помало одсутна. Само је Јефимија весело цвркутала о својој жељи да у њеном делу чеснице буде новчић. Устали су, узели чесницу да сломе; поред старих, вредних руку, нежних и дугачких маминих прстију, и мали, слатки прстићи чежњиво ухватише хлепчић.
У том трен8утку отворише се врата. Ко то може бити, баш сада?
„Тата!“ ускликнуше сва троја усташца у исти мах. „Зар ти ниси на послу?“
„Не. Не желим да радим на празник“ , рече тата, брзо опра руке и приђе столу, са осмехом. Сва се чела разведрише, сва се срца развеселише што је породица на окупу за Божић.
Држећи чесницу са осталима, мама осети метал под својим прстима: тооо је нооовчић изззвирио са доње стране чеснице! Мама се насмеши за себе и окрену тај део хлепчича према Јефимији.
Мало касније, док су слатко ручали, Вера је упитала свог оца: „Јеси ли забринут због своје зараде, тата?“
„Нисам, кћери моја“, рече тата, „зарадићу на другом месту.“
„Већ си зарадио“, рече дека поносно.
У том тренутку мала Јефимија весело ускликну: „Новчић! Код мене је новчић, мама! Моја жеља се остварила!“
„И моја“, рече Вукашин и погледа у свог оца, па онда у све чланове породице, пун чаробне среће и чудесног мира… „Слава Тебје, Боже.“
Ивана Жунић
RSS