ЗВОНИМИР ШУБИЋ – др Лало Павловић

ЗВОНИМИР ШУБИЋ

 

„Г. Шубић је рођен 1902. године у Сребреници. Његов отац, покојни Мијо Шубић био је пекар. Његова мати Анка, рођена Јакшић, родом је из Бајине Баште. Из тога брака у којем је отац Хрват и католик, а мајка Српкиња православне вере рођен је Звонимир.“

Од овог места, пука новинска вест о имену добитника једне књижевне награде израста у грађу за какав награђивани роман! Шубић је у Београд из Сребренице дошао 1926. године, али без икаквих доказа да је свршио макар прва четири разреда основне школе, јер је сва документација изгорела у рату.

„ И г. Шубић је у Београду започео своју каријеру тиме што је у палилулској основној школи положио сва четири разреда. Почињући тако сасвим из почетка.“, наставља аутор чланка. „Он је почео да се спрема и за гимназију. Наравно, гимназију није могао похађати као редован ђак. Није могао ни због тога што је он у Београду морао живети од свог рада, јер никаквих других средстава није имао.“

Радио је повремено, углавном као нижи службеник, прво у поштанској дирекцији, потом у Државном савету. Награду за свој роман Шубић је дошао да прими као чиновник у Управи државног монопола.

„Ожењен, и са двоје деце, он је поред свога тешког живота и борбе коју је морао да води, успео да као приватан ученик положи четири разреда гимназије. Решен да заврши гимназију, сада спрема и остала четири виша разреда.“

На самоме крају чланка наводи се како шубић свој први роман можда никада не би ни написао да није било „Политикиног“ конкурса. „Написао га је за месец дана, у одмору који је сам себи дао после положених испита за четири разреда гимназије“

Можда је управо морање да што пре заврши закаснело школовање утицало на то да овај награђени Шубићев роман никада не буде објављен. Није тешко претпоставити како је рукопис, услед хитрости писања, захтевао обимнију редактуру, а да Шубић услед животних околности није успевао да за то нађе времена. Но, шта год да се десило током претпостављеног издавачког процеса, Шубићева библиографија казује како је своју прву књигу објавио тек три године касније.

 

Тегобан живот људи роднога краја

 

Збирка прича „Фазлића поток“ остала је уједно и његова најуспелија књига. Књижевни критичари су је оценили повољно, а сем насловне приче, нарочито је истицана „Тимотијева смрт“, без које би и нека данашња антологија наше међуратне приповетке била некомплетна.

А Шубић је писао о тегобном животу људи из роднога краја. Писане у јеку продора социјалне прозе која је настајала под снажним утицајем совјетске литературе, ове кратке приче поседују једну сасвим особену енергију наговештаја свега онога што би њихов аутор могао да постигне у блиској будућности.

Ова енергија нарочито избија из поменуте „Тимотијеве смрти“. То је прича о дану у коме се у кући сиромаха истовремено одвијају свадба и сахрана. Старац Тимотије не жели да својом смрћу омете унуково венчање, јер би то одгодило долазак снахе у кућу којој су потребне њене две вредне женске руке. Тако се уз припреме за весеље припрема и мртвачки сандук за Тимотија, при чему се води рачуна о што рационалнијем утрошку грађе.

У тим редовима има удаљених призвука и Фокнера и Бруна Травена, али Шубић успева да „атрактиван“ сиже омеђи ауторским печатом. Једноставност његовог израза није изнуђена, већ достигнута.

Међутим, све што ће Шубић после тога написати и објавити биће, нарочито у романима, обележено константним одсуством стваралачке снаге да се прворазредне замисли претворе у исту такву књижевност. Једнако важна карактеристика Шубићевог књижевног стваралаштва јесте његово настојање да свако наредно дело пише у потпуно новом тематском и поетичком регистру. Ова, у нашој књижевности, јединствена потрага за сопственим приповедачким гласом трајала је до краја Шубићевог животног и стваралачког пута.

 

Од „Хероја у папучама“ до каљања „Каљуге“

 

Она прва, предратна фаза Шубићевог рада настављена је само годину дана након појављивања дебитантске књиге прича. У издању Геце Кона објављен је први Шубићев роман „Херој у папучама“. Место сиромашних становника касабе и њихових суочавања са проблемима голог опстанка, на сцени је прељубничка прича чији актери таворе у колотечини провинцијалне малограђанске егзистенције.

И док је ефектност теме претворио у предност „Тимотијеве смрти“, Шубић овде углавном не успева да књижевним поступком својим јунацима удахне ни тродимензионалност, ни метафизичност. Па ипак, он изненађујуће вешто излази на крај са грађењем атмосфере у еротским сценама, што му највероватније и доноси читаоце чија пак заинтересованост најзначајнијег београдског издавача доводи до замисли да од Шубића направи, како би се то данас рекло, писца књижевних хитова.

И тако се 1937. године у излозима књижара појављује нови Шубићев роман „Каљуга“, који лево оријентисана књижевна критика дочекује на нож, а његовог писца, испоставиће се, заувек лишава и најмање прилике да његово дело буде темељито сагледано и објективно оцењено.

Апсурдност целога неспоразума почива у чињеници да Шубић не сноси било какву „одговорност“ за овакву судбину свога дела. Једини повод за отварање праве мале сезоне лова на аутора била је, по многима, неспретна и неодмерена реклама којом је Геца Кон најављивао нови Шубићев „хит“, исти тај текст налази се и на омоту саме књиге, а у њему се, између осталог каже:

„Снагом свога талента Звонимир Шубић би се можда могао поредити само са Борисавом Станковићем и Мирославом Крлежом, али широм свога сагледавања, дубином захватања, читавом својом проблематиком, живошћу приказа, животном и уметничком истином која се јавља са његових страница, његова „Каљуга“ одиста превазилази „Нечисту крв“ или, на пример, „Живот Филипа Латинчића“…“

Није забележено како је (ако јесте) Крлежа реаговао на ово случајно или намерно прекрајање наслова свога романа, али су нам доступни бројни прикази Шубићевог другог по реду романа. Најдиректнији и слободно се може рећи најокрутнији био је Велибор Глигорић, који је „Каљугу“ окарактерисао као плиткоуман и лажни роман, ни савремен, ни истинит.

Др Лало Павловић