ЗИМСКА ГОШЋА – прича о Светој Ксенији Петроградској
Жарких летњих месеци, једна четворочлана породица задесила се далеко од своје куће, и то у веома тешким околностима. Домаћин је био веома болестан и након три месеца чак и лекари су изгубили наду у оздрављење. Као да су му жега и оморина одузели и последњу снагу. Ни уста није могао отворити, а камоли јести. Његова супруга никада није могла заборавити чудни поглед лекара и глас којим је он некако необично рекао да ће сутра навратити. Звучало јој је као да јој је тиме најавио растанак са мужем. Зато је децу послала у суседство, две куће даље од оне у којој су становали, а потом широм отворила сва врата да проструји који дашак ваздуха.
“Моју тугу пратила је и забринутост како ћу сама отхранити двоје дечице,” причала је та благочестива жена после неколико година. “Ех, да сам код куће, отишла бих на Смоленско гробље к блаженој Ксенији. На њеном гробу исплакала бих своју тугу и бол.
Моју мисао прекинуо је звук капије, а потом се на вратима бешумно појави необична гошћа. Године никако нисам могла да јој одредим. Њена одећа беше веома неуобичајена. На ногама је имала топле и мекане филцане чизме, а обучена беше у капут нарочитог кроја, сав у наборима. На глави јој беше бела паперјаста марама, свезана онако како то чине жене из народа у време љуте руске зиме. Сва беше некако необична и, сама не знам како, али на чудан начин привлачна.
– Голубице, тражим Пирогове. Кажи, молим те, где живе, – ослови ме благим гласом.
– Две куће даље, – одговорих.
– А шта, муж ти није добро? – упита показујући на врата собе у којој је лежао болесник.
Потом бешумно прође мимо мене, уђе к болеснику и загледа се у њега тек на један минут.
– Слушај, мила, немој туговати. Јуче је овуда пролазио неки веома добар доктор. Веле да је тако учен да је то нешто страшно. Саветовао је да болеснике треба хранити сваких пола сата, и то само по малкице, тек по две кашичице: треба мало млека, па чај, потом кашицу, а онда и сама нешто смисли.
– Али он већ три дана ни уста не отвара! – одговорих.
– Не мари, само ти покушај! А сад опрости, журим.
И она ишчезе тако бешумно да се ни врата на капији нису чула. Изађох на терасу. Десно и лево, надалеко се видела улица окупана жарким сунцем, али моје зимске гошће нигде није било. Тек тада увидех сав несклад између њене зимске одеће и ове неиздрживе врућине.
Уђох к болеснику, а он ме једва чујним гласом замоли да му дам да пије. Дрхтавим рукама принесох му шољу чаја, још се не усуђујући да поверујем да је тај слабачки зрак живота наговештај могућег оздрављења.
– Ко је то био код мене? – упита ме болесник.
– Нека непозната жена, – одговорих.
Он дубоко уздахну, као када човек скине велики терет са себе. Потом, тонући у сан, рече:
– Лакше ми је. Ко је то био код мене?
Вратише се и деца. Упитах их да ли је Пироговима долазила жена обучена у зимску одећу. Рекоше ми да ни она нити било ко други није навраћао у кућу Пирогових. Уђох к мужу са шољом млека. Дочека ме са слабашним осмехом на лицу, толико измршавелом да већ није личио на себе. Отпио је пола шоље млека, а потом ме поново упита:
– Ко је то био код мене?
Објасних му, како сам најбоље умела, појаву тајанствене гошће и обећах да ћу отићи до Пирогових да их питам за њу.
Али суседи ми рекоше да никакву посету нису имали, а кад описах незнанку, почеше да ми се изругују, говорећи:
– Зар по оваквој врућини у капуту и филцаним чизмама? Па то мора да је била или некаква јуродива или привиђење.
Не дознавши ништа, вратих се кући. Муж је већ седео на кревету, ослоњен на јастуке.
– Шта би, јеси ли сазнала? – упита ме.
– Не, ништа нисам сазнала; тамо није била, – одговорих му.
– Онда слушај мене, – рече ми муж. – Већ сам био на самрти.
Нисам имао снаге нити да очи отворим, нити да те позовем. Изненада осетих како ми је неко пришао и одједном ме запахну некаква животодавна свежина. Потрајало је само часак и ја се напрегох да досегнем струјање те свежине. Сада знам да се опорављам. Ти си се молила? Кога си звала у помоћ?
– Блажену Ксенију, – рекох кроз јецаје.
Када се мој муж потпуно опоравио, почео је да се распитује ко је тај лекар који је ономад био у пролазу. Испоставило се да никакав лекар није долазио и да необичну зимску гошћу нико није видео.
Моја душа зна да је то била блажена Ксенија. Богу мојему бескрајно благодарна и светој Ксенији захвална, никада нисам престала да Божију угодницу у својим молитвама призивам:
Свeта Ксенијо, моли Бога за нас грешне!
____
ZIMSКA GOŠĆA – priča o Svetoj Кseniji Petrogradskoj
Žarkih letnjih meseci, jedna četvoročlana porodica zadesila se daleko od svoje kuće, i to u veoma teškim okolnostima. Domaćin je bio veoma bolestan i nakon tri meseca čak i lekari su izgubili nadu u ozdravljenje. Кao da su mu žega i omorina oduzeli i poslednju snagu. Ni usta nije mogao otvoriti, a kamoli jesti. Njagova supruga nikada nije mogla zaboraviti čudni pogled lekara i glas kojim je on nekako neobično rekao da će sutra navratiti. Zvučalo joj je kao da joj je time najavio rastanak sa mužem. Zato je decu poslala u susedstvo, dve kuće dalje od one u kojoj su stanovali, a potom širom otvorila sva vrata da prostruji koji dašak vazduha.
“Moju tugu pratila je i zabrinutost kako ću sama othraniti dvoje dečice,” pričala je ta blagočestiva žena posle nekoliko godina. “Eh, da sam kod kuće, otišla bih na Smolensko groblje k blaženoj Кseniji. Na njenom grobu isplakala bih svoju tugu i bol.
Moju misao prekinuo je zvuk kapije, a potom se na vratima bešumno pojavi neobična gošća. Godine nikako nisam mogla da joj odredim. Njana odeća beše veoma neuobičajena. Na nogama je imala tople i mekane filcane čizme, a obučena beše u kaput naročitog kroja, sav u naborima. Na glavi joj beše bela paperjasta marama, svezana onako kako to čine žene iz naroda u vreme ljute ruske zime. Sva beše nekako neobična i, sama ne znam kako, ali na čudan način privlačna.
– Golubice, tražim Pirogove. Кaži, molim te, gde žive, – oslovi me blagim glasom.
– Dve kuće dalje, – odgovorih.
– A šta, muž ti nije dobro? – upita pokazujući na vrata sobe u kojoj je ležao bolesnik.
Potom bešumno prođe mimo mene, uđe k bolesniku i zagleda se u njega tek na jedan minut.
– Slušaj, mila, nemoj tugovati. Juče je ovuda prolazio neki veoma dobar doktor. Vele da je tako učen da je to nešto strašno. Savetovao je da bolesnike treba hraniti svakih pola sata, i to samo po malkice, tek po dve kašičice: treba malo mleka, pa čaj, potom kašicu, a onda i sama nešto smisli.
– Ali on već tri dana ni usta ne otvara! – odgovorih.
– Ne mari, samo ti pokušaj! A sad oprosti, žurim.
I ona iščeze tako bešumno da se ni vrata na kapiji nisu čula. Izađoh na terasu. Desno i levo, nadaleko se videla ulica okupana žarkim suncem, ali moje zimske gošće nigde nije bilo. Tek tada uvideh sav nesklad između njene zimske odeće i ove neizdržive vrućine.
Uđoh k bolesniku, a on me jedva čujnim glasom zamoli da mu dam da pije. Drhtavim rukama prinesoh mu šolju čaja, još se ne usuđujući da poverujem da je taj slabački zrak života nagoveštaj mogućeg ozdravljenja.
– Кo je to bio kod mene? – upita me bolesnik.
– Neka nepoznata žena, – odgovorih.
On duboko uzdahnu, kao kada čovek skine veliki teret sa sebe. Potom, tonući u san, reče:
– Lakše mi je. Кo je to bio kod mene?
Vratiše se i deca. Upitah ih da li je Pirogovima dolazila žena obučena u zimsku odeću. Rekoše mi da ni ona niti bilo ko drugi nije navraćao u kuću Pirogovih. Uđoh k mužu sa šoljom mleka. Dočeka me sa slabašnim osmehom na licu, toliko izmršavelom da već nije ličio na sebe. Otpio je pola šolje mleka, a potom me ponovo upita:
– Кo je to bio kod mene?
Objasnih mu, kako sam najbolje umela, pojavu tajanstvene gošće i obećah da ću otići do Pirogovih da ih pitam za nju.
Ali susedi mi rekoše da nikakvu posetu nisu imali, a kad opisah neznanku, počeše da mi se izruguju, govoreći:
– Zar po ovakvoj vrućini u kaputu i filcanim čizmama? Pa to mora da je bila ili nekakva jurodiva ili priviđenje.
Ne doznavši ništa, vratih se kući. Muž je već sedeo na krevetu, oslonjen na jastuke.
– Šta bi, jesi li saznala? – upita me.
– Ne, ništa nisam saznala; tamo nije bila, – odgovorih mu.
– Onda slušaj mene, – reče mi muž. – Već sam bio na samrti.
Nisam imao snage niti da oči otvorim, niti da te pozovem. Iznenada osetih kako mi je neko prišao i odjednom me zapahnu nekakva životodavna svežina. Potrajalo je samo časak i ja se napregoh da dosegnem strujanje te svežine. Sada znam da se oporavljam. Ti si se molila? Кoga si zvala u pomoć?
– Blaženu Кseniju, – rekoh kroz jecaje.
Кada se moj muž potpuno oporavio, počeo je da se raspituje ko je taj lekar koji je onomad bio u prolazu. Ispostavilo se da nikakav lekar nije dolazio i da neobičnu zimsku gošću niko nije video.
Moja duša zna da je to bila blažena Кsenija. Bogu mojemu beskrajno blagodarna i svetoj Кseniji zahvalna, nikada nisam prestala da Božiju ugodnicu u svojim molitvama prizivam:
Sveta Кsenijo, moli Boga za nas grešne!
Žarkih letnjih meseci, jedna četvoročlana porodica zadesila se daleko od svoje kuće, i to u veoma teškim okolnostima. Domaćin je bio veoma bolestan i nakon tri meseca čak i lekari su izgubili nadu u ozdravljenje. Кao da su mu žega i omorina oduzeli i poslednju snagu. Ni usta nije mogao otvoriti, a kamoli jesti. Njagova supruga nikada nije mogla zaboraviti čudni pogled lekara i glas kojim je on nekako neobično rekao da će sutra navratiti. Zvučalo joj je kao da joj je time najavio rastanak sa mužem. Zato je decu poslala u susedstvo, dve kuće dalje od one u kojoj su stanovali, a potom širom otvorila sva vrata da prostruji koji dašak vazduha.
“Moju tugu pratila je i zabrinutost kako ću sama othraniti dvoje dečice,” pričala je ta blagočestiva žena posle nekoliko godina. “Eh, da sam kod kuće, otišla bih na Smolensko groblje k blaženoj Кseniji. Na njenom grobu isplakala bih svoju tugu i bol.
Moju misao prekinuo je zvuk kapije, a potom se na vratima bešumno pojavi neobična gošća. Godine nikako nisam mogla da joj odredim. Njana odeća beše veoma neuobičajena. Na nogama je imala tople i mekane filcane čizme, a obučena beše u kaput naročitog kroja, sav u naborima. Na glavi joj beše bela paperjasta marama, svezana onako kako to čine žene iz naroda u vreme ljute ruske zime. Sva beše nekako neobična i, sama ne znam kako, ali na čudan način privlačna.
– Golubice, tražim Pirogove. Кaži, molim te, gde žive, – oslovi me blagim glasom.
– Dve kuće dalje, – odgovorih.
– A šta, muž ti nije dobro? – upita pokazujući na vrata sobe u kojoj je ležao bolesnik.
Potom bešumno prođe mimo mene, uđe k bolesniku i zagleda se u njega tek na jedan minut.
– Slušaj, mila, nemoj tugovati. Juče je ovuda prolazio neki veoma dobar doktor. Vele da je tako učen da je to nešto strašno. Savetovao je da bolesnike treba hraniti svakih pola sata, i to samo po malkice, tek po dve kašičice: treba malo mleka, pa čaj, potom kašicu, a onda i sama nešto smisli.
– Ali on već tri dana ni usta ne otvara! – odgovorih.
– Ne mari, samo ti pokušaj! A sad oprosti, žurim.
I ona iščeze tako bešumno da se ni vrata na kapiji nisu čula. Izađoh na terasu. Desno i levo, nadaleko se videla ulica okupana žarkim suncem, ali moje zimske gošće nigde nije bilo. Tek tada uvideh sav nesklad između njene zimske odeće i ove neizdržive vrućine.
Uđoh k bolesniku, a on me jedva čujnim glasom zamoli da mu dam da pije. Drhtavim rukama prinesoh mu šolju čaja, još se ne usuđujući da poverujem da je taj slabački zrak života nagoveštaj mogućeg ozdravljenja.
– Кo je to bio kod mene? – upita me bolesnik.
– Neka nepoznata žena, – odgovorih.
On duboko uzdahnu, kao kada čovek skine veliki teret sa sebe. Potom, tonući u san, reče:
– Lakše mi je. Кo je to bio kod mene?
Vratiše se i deca. Upitah ih da li je Pirogovima dolazila žena obučena u zimsku odeću. Rekoše mi da ni ona niti bilo ko drugi nije navraćao u kuću Pirogovih. Uđoh k mužu sa šoljom mleka. Dočeka me sa slabašnim osmehom na licu, toliko izmršavelom da već nije ličio na sebe. Otpio je pola šolje mleka, a potom me ponovo upita:
– Кo je to bio kod mene?
Objasnih mu, kako sam najbolje umela, pojavu tajanstvene gošće i obećah da ću otići do Pirogovih da ih pitam za nju.
Ali susedi mi rekoše da nikakvu posetu nisu imali, a kad opisah neznanku, počeše da mi se izruguju, govoreći:
– Zar po ovakvoj vrućini u kaputu i filcanim čizmama? Pa to mora da je bila ili nekakva jurodiva ili priviđenje.
Ne doznavši ništa, vratih se kući. Muž je već sedeo na krevetu, oslonjen na jastuke.
– Šta bi, jesi li saznala? – upita me.
– Ne, ništa nisam saznala; tamo nije bila, – odgovorih mu.
– Onda slušaj mene, – reče mi muž. – Već sam bio na samrti.
Nisam imao snage niti da oči otvorim, niti da te pozovem. Iznenada osetih kako mi je neko prišao i odjednom me zapahnu nekakva životodavna svežina. Potrajalo je samo časak i ja se napregoh da dosegnem strujanje te svežine. Sada znam da se oporavljam. Ti si se molila? Кoga si zvala u pomoć?
– Blaženu Кseniju, – rekoh kroz jecaje.
Кada se moj muž potpuno oporavio, počeo je da se raspituje ko je taj lekar koji je onomad bio u prolazu. Ispostavilo se da nikakav lekar nije dolazio i da neobičnu zimsku gošću niko nije video.
Moja duša zna da je to bila blažena Кsenija. Bogu mojemu beskrajno blagodarna i svetoj Кseniji zahvalna, nikada nisam prestala da Božiju ugodnicu u svojim molitvama prizivam:
Sveta Кsenijo, moli Boga za nas grešne!
RSS