Жеља... ✍️📖

Када ми се жеља по души разлије
и од силне чежње ја задрхтим сва.
У мислима мојим загрлим те јаче
јер пожелим видјети твоја ока два.

К'о најљепше зв'језде што са неба св'јетле,
такве су ми твоје очи из далека
и будна о теби тад' најљепше снивам,
док те жељно ово моје срце чека.

И души ми прија тај осјећај среће,
док ми јутро свако нову наду даје,
Тад' пожелим само једну... исту жељу,
да то што нас спаја заув'јек потраје.

Аутор Милада Тандарић Капетановић

Сјећања ✍️📖

У свакој тишини нека туга живи,
па притишће груди, док по души хара.
Чими ми се да бол подн'јети не могу
јер ожиљак сваки рану ми отвара.

Одлутају мисли у времена прошла
која већ одавно к'о да не постоје.
Отме ми се болни уздах са усана,
за оним што некад сања срце моје.

Оголила своју душу сам пред тобом
и сјај сам у оку сузом замјенила,
па и да нам опет љубав срца споји
никад неће бити као што је била.

Аутор Милада Тандарић Капетановић

 

Кад живот заболи…

Ударце живота све теже подносим,
јер сам много пута повр’јеђена била.
Из безнађа овог како да се спасим,
кад тежњу за срећом већ сам изгубила.

Кад ме живот буде болио најјаче,
загрљајем својим ти мене исц’јели,
нек ми твоја љубав и срце оснажи,
да би могло опет да воли и жели.

Одагнај ми тугу и распрши сумње,
јер још трачак наде мора да постоји.
Кад изл’јечиш моју измучену душу,
нестаће заув’јек неспокоји моји.

Аутор Милада Тандарић Капетановић

 

СУДБИНСКА ЉУБАВ

 

Гледам лик човјека створеног од маште,

с осмијехом на лицу стоји испред мене.

Осјећам у себи неки чудан немир,

не знам да л’ је стварност или привиђење.

 

Многим годинама то лице ја сањам,

а сад у погледу магија нас спаја.

Душе су се среле, предосјећам тако,

То ће бити љубав којој нема краја.

 

Ни случајност није да смо се ми срели,

јер судбине наше неко други кроји.

На животном путу ув’јек тако бива,

Да судбинску љубав Бож’ја рука споји.

 

 

ЧЕЖЊА

 

Чежња ми се стално у мисли уплиће,

док ми свака зора у самоћи свиће.

Кроз душу ми веје туга и празнина,

што препреку ствара проклета даљина.

 

Болни крик тишине постаје ми бучан

и сваки тренутак без тебе је мучан.

Док обруч хладноће душу стеже јаче,

осмјехом се борим и кад ми се плаче.

 

И док тако бројим мјесеце и дане,

често врела суза из ока ми кане.

Ноћи су ми дуге, чекајућ’ да сване,

стално ми се чини да и вријеме стане.

 

ЉУБАВ НА ПРВИ ПОГЛЕД

Кад на први поглед љубав се догоди,
судбина ту мора прсте да уплете.
Као да те ц’јелог живота познајем,
помислила ја сам, кад те срце срете.

Успјела сам само чути твоје име,
изгледом си својим зачарао мене.
Као да се машта поиграва са мном,
јер помислих да си моје привиђење.

У погледу њежном, магија се створи,
руменило моје образе обоји,
а душом се разли тај осјећај среће,
трен довољан бјеше, да нас љубав споји.

Ти од моје маште као да си створен,
срце ми баш таквог сања живот ц’јели.
Да и снови могу да постану стварност,
схватих у тренутку када смо се срели..

Све сличности наше однекуд познајеш,
осјећаје срце не може да скрије,
Као да се знамо из прошлог живота,
сигурно смо ми се вољели и прије.
 

Аутор : Милада Тандарић Капетановић