– Поема „ЗОРАН“
– Пјесме „ИГЛЕ“
– Сонети „ОНА“
УСПОМЕНЕ
I
Кад ме жеља узме, понесу ме ноге,
прошетам низ Брдо путем до Корита,
прођем кроз Њивице, нађем сјене многе,
свака ме за дане из дјетињства пита.
И све ми се чини вријеме је стало,
само простор мјерим неком стопом већом,
па ми свако поље изгледа баш мало,
спреман да се одмах посвађам са срећом.
Стаза што вијуга сад се теже види,
обрасла је травом и грмом од клеке,
покрива је бусен, као да се стиди
од корака мога и срамоте неке.
Чапријес је бројан, већ га пјеге љубе,
а линцура, дама, на сунцу се злати,
јагодњаци чести, у трави се губе,
сладак плод ме зове, године ми врати.
II
Под овим сам гајем замотав’о дуван,
да дједово око мањак не препозна,
упаљач од гаса, што је био чуван,
мирисао кришом да нико не дозна.
Па гужвао листић у танку цигару,
што се непослушно у инат отвара,
кид’о горка влакна, пљув’о их у жару,
док ме прамен дима уједа и вара.
Изнад ове влаке махнуо сам косом,
први пут сам, кришом, да ме ко не види,
а стискао болно крвав прст пред носом,
јер ме љути ујед и плаши и стиди.
И све сјетном срећом око мене дише,
све у себи има неког тужног сјаја,
на староме стаблу моје име пише,
бар за успомену и причу без краја.
Бранимир Радовић Бато
(Поема „Зоран“)
ЧЕМЕР
I
Године су прошле, а жалост не мину,
све испуни сјетом ова тужна бајка.
Знам да неће стати, причу о свом сину
причаће сва Пива, а тужити мајка.
Живот нови расте. Сада други људи
што су дошли за Њим траже своју срећу.
Нек их сунце прати, топлину им нуди,
ал’ знају за жртву кад пале свијећу.
А они што знају за невоље љуте,
што их живот шиба канџијом по души,
тешки терет трпе и у себи ћуте,
варају се срећом, док их суза гуши.
Помодрело срце дрхти на свјежини
и јутра у магли и сунчаног дана,
радости се стиди, чами у истини.
Замладити неће, дубока је рана.
II
Да ли имам право додат’ на ту причу
ријеч невеселу, што се зове моја,
стати у ред људи који Богу сричу
молитву из туге, без наде и броја?
Немам. Али могу искрено да жалим,
да знам за губитак и за мирну сјету,
да стрепим од грома, осјетим се малим,
кад сам ближи Богу, уз мисао свету.
Нисмо исте среће, несрећа нас свађа,
неког мање гађа, неког више воли.
Мој трен мрачног неба из жеље се рађа,
док другога пече, од невоље боли.
На немјесту ћутим, неспретан сам, сметам,
јер сам свједок туге коју понос крије.
Није ни у реду да се тако шетам
од бола до бола, тукао ме није.
III
Али мене боли иста ова туга,
у свој срећи мојој што ми живот кити.
Одрећ’ је се нећу, јер је она дуга
од бола до жеље, гдје знам срећан бити.
Од користи нисам, бар да жалим могу,
док душа заболи, а не ради реда,
да осјетим опет ону братску слогу
што се крвљу пише, а душману не да.
Па да знам за ув’јек да сам бити нећу
никад у животу, све да никог немам.
О крст храстови сам објесио срећу,
своју чашу жучи од чемера спремам.
Колико је горак? Могу ли га пити?
Знаћу кад се, мали, утопим у чаши.
Иза туђег бола не могу се крити.
Та жеља ме храбри, мисао већ плаши.
Па, поражен, станем пред тим покушајем
храбрости и снаге што ме жељом вара,
зажмурим у страху, мислит’ не престајем
на ове хероје што не губе жара.
Како живе они што жмурити неће,
нит’ узмаћи могу јер их сјена прати?
Како терет носе, гордо и без среће,
а крст све је тежи? Они могу знати.
Да ли им шта значи што тад нису сами
јер са својом тугом желим да их пратим?
Ил’ то достојанство недирнуто чами,
захвално на жртви што се родом братим.
У свом даху стрепим и бојим се Бога,
што не желим себи не дајем ни другом.
За живот ћу дати од живота свога,
док ми срце бије и звати се слугом.
Бранимир Радовић Бато
(Поема „Зоран“)
ЧЕЖЊА
Сва је моја срећа нестала у часу,
сјена касног сата сакрила је лице;
Твоју ријеч грубу наслутих у гласу,
отровану хладом из мутне зјенице.
Крваво је сунце најавило вече,
узалуд је за нас кроз облаке сјало;
угашена ватра у души ме пече,
видим, у Теби ме нема баш ни мало.
Дај да бар још једном буде као прије,
нека срце игра, а жеља га вара,
нек ријеч заћути, к’о да била није,
замуца у срећи без говора дара!
Тишину је мучну разбио Твој смијех,
благи додир руке дирнуо у рану,
мисао сам прву дао за свој гријех
и вратио радост изгубљеном дану.
И опет ће чежња гријати ме лажно,
даровати пусте несанице дуге,
и даље у љубав вјероваћу снажно
и чекати на Те у уздаху туге.
Бранимир Радовић Бато
(Пјесме „Игле“)
ДИЛЕМА
I
Искра нове среће и бољег живота
дотаче ме стидно, осјећам је млаку.
Мршава и гола, зове ме, сирота.
Пустих је да тиња у дебелом мраку.
Тек је слабим жаром дирнула ми прсте,
као да се шали, јер крије све чари,
али остах везан за узлове чврсте,
иако ми душа за њих баш не мари.
А када је опет сретох иза угла,
весела, још љепша, мирисна и чиста,
унесе ми немир, диже изнад ругла
што се за мном крије, новим жаром блиста.
Жалио сам у трен што ме жеља нова
без потребе мучи, баца у дилему.
Сад ми је већ драга, пишем њена слова,
смијешим се, лаком, слутим љубав н’јему.
II
Моја срећа спава, тврди сан је носи,
не зна за глас нови. Нећу да је будим.
Као да трн газим, табани ми боси,
још невјеру кријем, а томе се чудим.
Па у том невјерству што ми образ узе,
наивно се браним, варам самог себе.
Топла радост нека води ме до сузе,
јер ме неко треба, на души ми зебе.
И кад ново јутро свану иза ноћи,
а стара ме срећа затече за столом,
добро јутро назва; ја немадох моћи
да узвратим жељом, већ са старим болом.
А она ме гледа, поспана и ружна,
чуди се мом оку, усни што се губи.
Не зна за дилему, ни да ми је дужна,
да је моја душа мањим жаром љуби.
III
Ти ми живот китиш?! Ох, како си јадна!
Ћутим ријеч грубу, гушим је у себи.
Већ тражим алиби, рука ми је хладна,
зраке новог сунца одрек’о се не бих.
К’о да знам шта хоћу. Не волим је више,
и није ми драга. Храбрим се да кренем,
оставим је саму у облаку кише,
прођем испод дуге… а као да венем.
Само сам се једном окренуо, тужан,
као да ме зове, милост неку просим.
Рече да ме воли, а знам да сам ружан,
срећна што сам срећан, јер сјај нови носим.
Одох без ријечи. Неки вал ме носи
сунцу иза брда, што топлином грије,
на морски пијесак, гдје ходају боси,
а жеља се свакој невиности смије.
IV
Да ли ми је жао оног старог неба
и прозора трулог што на вјетру лупа?
Није. Сад ми нека нова љубав треба,
да ми буде вјерна и будемо скупа.
Нова срећа игра, сјаји у љепоти,
пружа топле руке, стрпљиво ме чека.
Да ли је лијепа у својој доброти
ил’ ће да ме жалом буди сјета нека?…
Први занос прође, к’о мирис што лапи.
Сједим сам, у хладу, опет жут, к’о прије.
Моја срећа гдје је? Душа за њом вапи,
буни се у себи, јер наглас не смије.
Слика што блиједи закопчана стоји
у дилеми што се преда мном отвара;
гледа ме са чежњом, а јутра се боји,
док у ноћи бдије сјетна жеља стара.
Бранимир Радовић Бато
(Пјесме „Игле“)
ПЈЕСМА
Глуво поподне се вуче, без живота.
Радости нема у сунцу. Коме грије?
Жеља је остала хладна, к’о срамота,
чами са страхом у души. Враг се смије.
Чему? Животу се руга, пораз слави.
Нијеми сати су празни, тек мук носе,
дрхте језом старог дана, немир дави
поглед, што пада у очај, наду просе.
Глас весели шапат гаси, стид га прати,
да не звони у бијесу, мир вријеђа;
крије се у опроштају, неће знати
кад ће смјети да полети, гдје је међа.
Бехар касни вјетар носи, лати вије,
да посије зрно туге, знак у мају.
И пјевач се уморио, само змије
отровом су запјевале, бар то знају.
Све сунчана туга плави, страхом живи,
својим зраком зебњу сије, зноји прсте,
чека првог да се њеној снази диви,
мутном водом да потопи воље чврсте.
У тишини глуве стрепње једна пјесма
својим жаром наду носи, душу дира,
а можда ће бити химна, воде чесма,
да напоји свог јунака пјесмом мира.
Бранимир Радовић Бато
(Пјесме „Игле“)
ИГЛЕ
I
Село испод брда, под високом шумом,
крије тешка тама, кроз решетке вири,
још дрхти у страху, док прашњавим друмом
гази снага спаса, дах слободе шири.
Срећа дође с вјетром и огрија кости,
док нејако сунце сије лажне зраке.
Дрхтави глас прође да су драги гости
нада што се чека, радост куће сваке.
А у селу нема никог да запјева,
неки млади живот радост да најави,
до ноћи да траје, муња да сијева,
луч прође кроз таму и да свјетлост слави.
Тешку је слободу дочек’о страх пусти,
ријеч тврде вјере везао за сузу,
не може да кане, као дим је густи
у оку што магли за војничку блузу.
II
Момачка је пјесма одјекнула гором
и дозвала вука што вије у ноћи.
Хоће ли се опет чути раном зором
ил’ кроз густу маглу неће моћи проћи?
Пред кућом, до друма, једна жена стара
на клупици сједи, у руци јој игле,
с плетивом у крилу, са снагом се вара,
под марамом црном, године је стигле.
Уз кољено стоји, нејак, к’о да дрхти,
тек проход’о, дјечак, син је њеног сина;
чувају га очи и набрекли прсти,
брани га животом од горскога џина.
Ето, нови живот у гори се рађа,
под јеловом граном, у вучијем крилу.
Отац је са браћом, с животом се свађа,
још за љубав не зна, нит’ за већу силу.
III
Старицу је пјесма ујела за душу,
тужном стиху дала нови дах слободе,
гласови су сложно јурнули у тмушу,
од поруке стрепи, ал’ јој опет годе.
Кад пође у шуму да одјек свој чује,
пјесма доби крила, пробуди све наде,
пред кораком иде да растјера гује,
да изрони зором, нову срећу даде.
Старица је игле спустила у траву
и, к’о стражар, мирно испратила силу,
с молбом за благослов и за вјеру праву,
која право слави и слободу милу.
Прекрсти се споро, шапатом се моли
да поживи воља Божија у руци
оног за ким дрхти, чека га и воли,
док се дјечак мршти, јер већ вију вуци.
Бранимир Радовић Бато
(Пјесме „Игле“)
СВИЈЕЋА
Прва радост прође, не остави трага,
сад већ ни секунде не игра на лицу.
Глас црни је опет пустио злог врага
да слути, у страху, на гаврана птицу.
И све страшним миром својим током иде,
не чуди ме ништа, нит’ ме ишта боли,
само њене очи својим видом виде;
њежности се не дам, а знам да ме воли.
Гледа ме у страху, к’о да нисам исти,
ал’ ће својом душом већ да ме препозна.
Под оклопом сурим знам за трептај чисти,
па стрепим да мајка неко зло не дозна.
Ћутимо у мраку, у глувој тишини,
коју грије срећа породичног скупа;
ријечи су вишка, јер леже на мини,
док чека тврд корак што с образом ступа.
Драгости и жеље из времена једног
крију се и ћуте иза ових врата,
чекају на мене, гледају ме жедног,
док ме умор ломи, а туга ме хвата.
Дан измиче сатом, молим га да стане,
односи са собом у неповрат снагу.
Остах жељан свега. Све сам прошле дане
чекао час овај и тишину драгу.
Свијећа на столу трепетом се јави,
гласнија од среће, мук тишином влада;
у свом малом кругу жуту свјетлост прави,
док лица трепере сјеном мрачног хлада.
Више је од вида. Пламен наду грије
и молитву прима, да не буде пуста.
Душа страхом дрхти, рећи је не смије,
тек шапатом зборе скамењена уста.
Бранимир Радовић Бато
(Пјесме „Игле“)
ОНА
Вукао сам сјенку, скривену и хладну,
варао се жаром да ми тешка није;
ноћ чекао мрачну, када маске падну,
да ми се у лице грохотом насмије.
Сад у благој ноћи гледа ме, блиједа.
Слушам глас што дрхти да не знам за срећу;
загорчану жудњом, истину ми преда –
Она радост носи, од поноса већу.
Познадох је, стидан. Одавно ме прати
слика Њеног лика, све више ми драга;
у трен жеља расте, а уздрхти снага.
Ил’ сам луди лептир, па ћу радо дати
вид очињи, да ме води свјетлост Њена,
невидљивом руком – тајанствена жена.
Бранимир Радовић Бато
(Сонети „Она“)
ТВРЂАВА
Не самујем никад… Јер, кад склопим очи,
сву љепоту нађем у свијетлом кругу,
неку радост, топлу несаницу дугу;
по тврђави мојој сунце злато точи.
У том рајском врту све у срећи дише,
а чудном милином моја душа сија;
далеко од свега, сами смо Ти и ја,
хладних људи, злобе, олује и кише.
И опет Ти признам да Те силно волим,
невино и чисто, с вјером да ме чујеш
док Те жељом зовем, а рукама голим
сваку сумњу хватам. Из руке Ти пијем
слатко, мутно пиће… Све и да ме трујеш,
ћути, не говори, јер још будан снијем.
Бранимир Радовић Бато
(Сонети „Она“)
КНЕЗ
Коначно – слободан. Ништа ме не боли;
жар, лакомост, срећу… све у чвор сам дао,
да не иду за Њом, иако сам знао
да је моја душа још увијек воли.
Чист од мисли коју понесе крв врела,
сада знам за жртву што ме, лудог, краси;
као хрт је љути, сваку подлост гаси…
Опет сијам срећом, јак и ведрог чела.
Па, као кнез Мишкин, једном жељом живим –
да је моћном руком у данима сивим
Господ штити, срећну, а да не зна за ме.
Ја не тражим ништа… А када и мене
помилује, срећом покуца на раме,
нек у славу Оца сја срећом те жене.
Бранимир Радовић Бато
(Сонети „Она“)
ПРОЗОР
Корак спор и тежак, стрме степенице;
хлад маслине годи… Још трен који стојим.
Признаћу бар себи, тог зла се не бојим –
чекам лик да видим драге госпођице.
Знам да ме сад гледа иза мутног стакла.
Ено, нека сјенка за прозор је зашла!
Ал’ у гордом оку искру није нашла –
у поносу ћути, црн је отров такла.
И опет смо скупа – Њен презир нас веже,
одмјерен и хладан. Али ми је теже
то што Њена душа под оклопом плаче.
Као да је чујем, зове ме и моли…
Слушам врели дамар, док ме не заболи
крв што, црна, кључа све јаче и јаче.
Бранимир Радовић Бато
(Сонети „Она“)
ПУПАК
Као да је љута, прође без ријечи;
тек нијем смијешак, још игра у мени.
Да л’ то искру жене нађох у стијени,
или моје име пред презиром клечи?
Зовнух је, још звизнух. Окрену се. Чује.
„То сте Ви?“ „Да, јесам…“ Не види од сунца.
„Види Вам се пупак…“, неки враг ме кљује;
жалим што ми душа ситном злобом бунца.
Још, пакостан, рекох да се добре даме
не окрећу никад сваком дрском гласу.
Погледа ме сјетно, потапша ми раме.
„Ил’ ја нисам дама, ил’ ти ниси свако…
А ти изабери!“ У томе сам часу
желио да одем, исплачем се јако.
Бранимир Радовић Бато
(Сонети „Она“)
РАСТАНАК
Отишла је јутрос, раном зором, кажу,
да не види никог, да је мање боли,
побјегла од свега… зато што не воли
у очи да гледа… Љубоморни, лажу.
Ал’ помислих, ипак, да л’ је неким видом
и на мој кров пала, мислећи на мене,
барем на тренутак, сјетним оком жене,
праштала се душом, а бранила стидом.
Ето, мир, напокон – ни Ње нема више;
танка нит што дрхти, паукова, пуче
и језну тишину мук испуни мраком.
Жар за исток зађе, јењава све тише;
дан изгуби сутра, крену сном у јуче,
па, загрнут, ћути, к’о над својом раком.
Бранимир Радовић Бато
(Сонети „Она“)
СИН
Поново сам странац – ту ми мјесто није.
Бура ледним ножем продире до кости;
сунце је далеко, сад ме зебњом грије.
Нико ни у шали не рече – опрости!
Не слуша ме душа, пјева своју пјесму,
бисером се кити, срећна и лијепа,
к’о да ништа не зна, за пресахлу чесму,
извор мутне воде – наивна, слијепа.
Па ми жао дође. Јача је од мене
туга што ме плави; сузом ће да крене
праштању у сусрет, што на мене чека.
Сви ме прошли дани старом надом боле;
срећа пред њом бјежи, крхка и далека.
Син сам хладних ноћи, оне ме бар воле.
Бранимир Радовић Бато
(Сонети „Она“)
ПИСМО
Знам, чудиш се – откуд ја у трену овом?
Праштам се, јер идем, па сакупљам снагу,
као млада рухо, траг и слику драгу…
И Теби да кажем овим сјетним словом.
Не питај ме ништа! Барем Ти не жали,
довољно ја жалим што не жалиш за мном.
А могла би некад, трен… Ето, углавном,
мислим и на Тебе, покоран и мали.
Па кад опет дођеш – Ти не питај за ме!
А вечери благе казаће Ти саме
колико су пусте, нек у њима сија
само Твоја срећа. А негдје ћу и ја
знати за Те душом, озарен тим пламом,
с молитвом и св’јећом, мојим тихим храмом.
Бранимир Радовић Бато
(Сонети „Она“)
КАСНО ЈЕ
Мисао ме прва заведе у ноћи;
слаб, лаком, у злоби дигох руку своју,
чекам жал и опрост, Она – милост моју;
подијелих правду што ће за мном доћи.
А зором све неста; ноћ, све очи њене
осташе још само у жару мог вида;
па, без снаге, сјетан, стадох поред зида
да испишем срцем име драге жене.
Не питај за мене, прекасно је, драга!
Нисам више исти, јер ме нема пола,
на каменом путу, без знака и трага,
међу двије ватре, од Тебе до бола.
Зато, ријеч кажи – нека буде блага,
мени мирна срећа, мрва са Твог стола.
Бранимир Радовић Бато
(Сонети „Она“)
САН
Сједимо у ноћи… као некад прије…
Она – у љепоти, коју не зна крити,
ја – без душе. Гледам пијавице двије,
Њене очи, усне што ћу жељом снити.
Кратки мук. Ћутимо. Још је дрско гледам;
Она стид покрије сјеном касног мрака.
Док навлачи оклоп, ја се на трен предам
давном сну, ког живим жељом што је јака…
Већ одавно има да се зове моја;
прашина је златна на обзире пала,
и дане и ноћи, не знамо им броја;
мир, радост и срећа, све међу нас леже…
„Што се смијеш?“, пита. Знам да није знала.
Сан, к’о сапуница, пуче и побјеже.
Бранимир Радовић Бато
(Сонети „Она“)
ЋУТЊА
Ноћ касна. Још бдијем над својом тишином.
Сваки трен што прође у плачу се јави,
убоде жаоком, прободе ми клином
длан, к’о на распећу, трнов в’јенац стави.
Па живим га, крвав. Све сјене и магле
дар су тамне ноћи што у мени лежи,
пакосна и врела; све лавине нагле
стидна срећа такне, што пред тугом бјежи.
Мени мира нема. Још се мене тиче
Она, Њена срећа; дани на Њу личе,
рачун црне крви донесе ноћ тупа.
И дозвах је жељом, к’о дух проговори –
не спава ни Она, још ми свјетло гори,
па дође на тријем, да ћутимо скупа.
Бранимир Радовић Бато
(Сонети „Она“)
Бранимир Радовић Бато је рођен 18. септембра 1963. године у Фочи.
Oсновну школу завршио је у Фочи.
Средњу школу – Гимназију завршио је у Фочи.
Правни факултет завршио је у Сарајеву.
Радни вијек проводио је радећи у струци као дипломирани правник.
Живи и ради у Фочи.
Запослен је у Општинској управи Општине Фоча.
Тренутно обавља дужност секретара Скупштине Општине Фоча, у мандату осмог сазива Скупштине Општине Фоча 2020 – 2024. године.
Ожењен је.
Има двоје дјеце.
Пише истовремено и прозу и поезију.
До сада је објавио пет књига:
– поема „Зоран“, мај 2017. године,
– пјесме „Игле“, октобар 2017. године,
– роман „Траг“, јун 2018. године,
– сонети „Она“, мај 2019. године,
– роман „Расути бисери“, новембар 2021. године.
Све књиге штампане су у издању Центра за културу и информисање Фоча.
У припреми за штампу, у организацији истог издавача, управо се налази његова шеста књига, поема „Жбир“.
У поезији је остао склон традиционалном стилу стиховања, уз уважавање утврђених елемената пјесме: композиције, метрике стиха и двоструке риме.
По признању, има намјеру да се и даље бави писањем, па тако већ има готових дјела спремних за штампање, која чекају на свој ред (трећи роман, сонетни вијенац, збирку пјесама).
RSS