Куда
Куда у поноћ?
Немири се свете, осорно нај
зар сада је ноћ?
Луталац, грабљивац, држ’те га-тај.
Та недружина несреће
залог је пропасти, тешког кривања,
као вриска кад се креће,
печал, противник нам свитања.
А хероји царских висина
ченгеле кидају, бденије слуте,
луча поче грмети, хучи силина,
куда? Галија крчи путе.
Кадија кад стане мрчити
под месечином бајалице јуре
опрез! Истина почиње судити,
пасмина стршљена хита да устукне.
Ево
Ево- моћ и немоћ
тегоба краси границу пута
мада, шапат је свемоћ
нека је тихо! У славу свих мука.
Ево поворке јасне
а тенор као блед,
химне и оде нека су гласне
ућутао глас, побледео, сед.
Чујте! Ево вам мед,
ево кости, мученог даха
и поглед надоле блед,
ево слободе боје азура!
Под ногама рогозина плетена,
мирно почива aсура.
Ево, мисао нестешњена
кроз отворено окно хита.
Ево, на дочек обесвећења,
ломата се, жури, кида.
За? Куда?
Ево, само ево, хита
Кићена палета и звездани сасуд,
једите и пијте, ево.
Почетку да је слава, свуд,
свод мирише на сено кошено
Крај!Њему слава.
Клапа силази одозго, стихом.
Ево чврстог обећања,
надмоћ гоблена, веза намученог.
.
Покиданог срца мука је тежа,
али ево! Вежу осећања, стисак…
Кидишу звери, ноћ хладна је, свежа
Узвик! Веруј, веруј ипак.
Вера топла као попрсје мајке,
сада је стража скривена к’о свитак.
Нека буде реч, хајде,
јача од хорди, тињајући жижак.
Али пажња, можда време је већ
из чауре да лептир стаса.
Лепог ли гласа, од музике мекшег
бујица лептирова као машта,
Извире складно, мраку измиче.
Ево умире немоћ,
реч сеје семе и ниче,
клија и расте, ево нам свемоћ
RSS