ГРАКТАЛИЦЕ
Преко вода и вртача, чамотиње
пуних шака,
упекла је иловача
даровница од предака.
Гракталицe отерô сам,
али чуј – не лези, враже,
иду воде да ме воде, или да ме
окураже.
Можда су то кости моје
на трпези од камена,
или моје крње зделе,
патње сунца злих времена.
Док ја себе натпевавам
Траве расту наопако,
стрепње чувам не дајем их
ни будзашто, ни олако.
Гласови у глави лају,
пусти отров, чемерико!
Мајчину им мајку њину,
грмље ли им
грмолико!
ДОДИЈАЛЕ ПАЊУ ГЛАВЕ
Кукуриче крвав пањ
На оштрици блесак бео.
Као стакло ведар дан
Трептај, трен и живот цео.
Око чисто небо хладно
И у њему бистра мрља,
Као капља младa роса
Из погледа откотрља.
Прелама на сунцу тугу
Светлуцаво перје црно.
Кукуриче поред пања
Незобано ситно зрно.
Лакокрила стисла неман
Као камен тупо вече,
Лепет буде очас спреман
Пола неба да пресече.
Јаука ни милогласа,
Црни мрак је у том стању.
Све у круг се заталаса
Добра срећа у незнању.
Покуњени иду дани,
Перје згажено по страни.
Све док кресте не најаве –
Додијале пању главе.
КЛУПКО
Ко су ткачи кочоперни?
Бојаџије у залеђу
што повесма покидаше
умрсише фину пређу.
У кост рибљу уплетоше
мокрог јутра танке нити;
зашто мора боја врата
са конопцем иста бити?
Што уткана од искона мирно
жмири загонетка?
Ко отпетља парче краја
Можда дође
до почеткa.
МРТВЕ ПЧЕЛЕ
Две мушкатле у камену, драги Боже, каква слика;
Празна гнезда, ноћ притегла кровове црвене.
Мртве пчеле још трепере ко стотине болесника
Може бити чак и више, ако додам ту и мене.
Љути коров од данас је лековито биље благо,
Пршти восак по ноктима свако свеца свог имаде.
Писмознанци-лицемери величају шта им драго,
Пророци се накотили злог ђавола семе саде.
Чувам муњу испод чела још ми није све отето,
Воденична бука носи белег – хладна радовања.
То што некад беше свето сад је пусто и проклето,
Постадоше звезде слепе због сујете и незнања.
Изнемогô, посрнуо, да ли да се неук правим?
Од ивице странпутице негде себе да сакријем.
У окове, у тамницу, празну главу да оставим,
Kад безнађе буде прошло да се одједном појавим.
ДОБОШИ И ЗУРЛЕ
Тражио сам сву ноћ кућу,
камен речни и јабуку.
Траг од брашна и недељу,
кртичњак и семе.
Тражио сам чудне ватре,
басамак и заветрине.
У дувару глуви тајац,
оцветали трн.
Све док нису изројиле,
извездиле облак пчеле
Да ме слабог, недостојног
оките за пут.
И сад хитам кô изгнаник
с грудвом глине у грудима
Да отерам из фиронги
без видела дане.
Да им кажем да не свиће
него ја се будим
У заборав месечине,
у засенак траве.
И залуд вам добошари,
свирале и зурле;
И џаба вам Цигани,
камења у цреп.
ПРЕКО ПРИЧЈА
На узглављу храст до храста,
стиснут вришти год до года;
под ребрима камен заста
труљедина – јад нерода.
С Белом земљом у наручју
ноћник брсти лишће пресно;
Бељевина стегла Бучје,
у гранама сунцу тесно.
Тесно је и преко Причја
нигде лица ни наличја;
Куновина, Габар, Леска,
ретком земљом бразде песка.
Сеновите, песковите
уплетене у чвор стазе
гргољећи водом глођу
док с белутком у јаз дођу.
Тад под чесмом Стругарнице
где зри семе видарице
отегну се камењарке,
мислиш пруће, оно шарке.
После иду да се крију
ожеглине у тканине
и раменом да подупру
Шупљи камен, Нерезине.
Тако сваког божјег дана
лисковињом машу руке,
поздрављају бело сунце
од Баре до Крстов чуке.
И чувају рог сломљени
у копито хладовине
док Падина не пристане
да заноћи у Вирине.
ЕНО ТРЉА ОЧИ БРЕГ
Тихожалке сву ноћ туже изанђале речи пресне,
као лелек скамењене миле очи и дрвеће,
дa отресе мрак фиронги у прозоре суве тесне,
премрежило врело небо бело јутро долазеће.
У длан пљуни и прекрсти казаће ти гуштер пут –
крени лицем према ветру, крилима окрили,
са шареном хладовином пођи зором огрнут,
‘леб су јели чак и они што су стоку погубили.
Узми крило мртве птице сенком опшивено,
макни ребра са промаје да не прсну ко од шале,
огрни се гнездом оса жаокама опточено
да се гости не разгале, окућницу не запале.
Осуши за добош кожу, месечини сенку прави
ево ваге порeд прага, ено трља очи брег
несрећа се не призива увек сама се појави,
и јагње је поранило недостаје само тег.
Зато добро чувај прсте, чудновато гора букти
гази преко суве земље као посрнули грешник,
светло се у води дави да вирове не замути,
иди да те не оцрне док не капне млечник.
ДРАГАН ВЕЛИЧКОВИЋ, рођен 1963. у Великој Сејаници код Лесковца.
Члан је Удружења писаца града Лесковца; УП ,,Чегар’’Ниш; КК,,Дервен” Грделица;
Пише од ране младости, песме и приче објављује у књижевним часописима и разним интернет порталима. Превођен на енглеском и руском језику.
На више конкурса и такмичењима бива награђиван за своје стваралаштво.
Kњига песама:
Шта све стане у једну љубав, 2005;
На хлебу и води, 2021;
У ходу ме уходе,2022;
RSS