Радост покајања
У маленој келији радује се свјетлост
пред пресветим ликом светог Спиридона,
радује се душа ненаданој срећи,
са оближње цркве радују се звона.
Опрости ми свети због дрскости моје,
што на такву милост ја положих права,
игуман и грешник пред Тобом да стоје,
Он достојан Тебе, а ја заборава.
Опрости ми Оче, невјешто се молим,
кидао сам душу гр`јехом као мачем,
зато свако слово морам да одболим,
зато ноћас кришом под кандилом плачем.
Опрости што душа радује се грешна
овом светом мјесту, силној благодати,
и што вапи ноћас, досад неутјешна
да је овај призор довијека прати.
Дар Мајке Божије
Киша је монотоно добовала по лименом испусту, на прозору наше спаваће собе. Волио сам тај звук. Одвлачио ме у благословени спокој дјетињства. Ова иста соба, њежни, заштитнички осмјех мајке, безгранична ширина, племенитост и љубав оца, којег све муке неправде и разочарења учињеше још праведнијим и човјечнијим. Како сам му се често захваљивао на безграничном богатству које ми је оставио. Само они који су провели своје сиромашне животе у безличним и хладним палатама, могу наслутити каквом ме топлином и благодаћу гријала ова скромна собица, од најранијег дјетињства. Колику су неслућену вриједност имали предмети из којих је у сваком трену зрачила љубав, мир, нека слатка сјета, али и достојанствени понос при помисли на давно минуле дане проведене у њој. Кад би знали људи како је немјерљива радост, како се надимају груди,када се честите старине устану плачући, при помињању вашег родитеља, посветили би своје животе гомилању овог непролазног блага.
Сви су били ту ове ноћи… и мој отац са својим драгим осмјехом пуним човјечности, и мајка са својим брижним очима… и моји другари из дјетињства, онако чисти, неукаљани, како их и данас памтим, и она давна јесења киша која се сливала низ овај исти прозор. Ипак, вечерас сам био још богатији, срећнији… била је ту и моја жена, која је у наручју држала нашег малог сина Милана, дединог имењака. Имао је тек неколико мјесеци, али су већ многи говорили: “исти ђед”. Одувијек је то тако, наша су дјеца иста као њихови најбољи и најузвишенији преци, фукару нико не жели ни да помене, да зло не чује ваљда.
Истини за вољу, има Мићо оне топле људске очи, које се само са небом поредити могу. Има оно племенито држање, онај хумани осмјех.
Дај Боже да буде макар мало налик ђеду и да га чувају његове молитве као што су га, убијеђен сам, и до сада чувале. А убиједих се баш те ноћи прије десетак година, када су се у трену спојили прошлост, садашњост и будућност.
Милан је све чешће затварао очи, опијен топлином и њежношћу мајчиног загрљаја. Љиља га је управо пресвукла и подојила и он се онако сит и ушушкан задовољно смјешкао тонући у сан. Соба је утонула у спокојни починак једне срећне породице. Ситне кишне капи, које су суморно ромињале, само су допуњавале амбијент те мирне јесење ноћи.
У неко доба, зачу се кашаљ, испрва пригушен, једва чујан. Пробудисмо се и ја и жена, али се не узнемирисмо превише, и раније се мали знао накашљати повремено. Кашаљ је, међутим, бивао све јачи и јачи. Лице нашег дјетета очас се претвори у болну гримасу.
Није отварао очи, али је кашаљ постао толико снажан, да се дијете очајнички борило да удахне ваздух. Шта да радимо, упитах Љиљу престрашено. Увијек сам био паничар када су дјеца у питању. У тренутку, као да постадох други човјек, добих неку снагу, присебност, попут оне због које сам се одувијек дивио свом оцу.
Мајко Божија, рекох мирно, сачувај нам ноћас нашег сина. На Тебе се ноћас ослањам и Теби га препуштам. Узех иконицу коју ми је оставила покојна баба. На њој је била осликана Мајка Божија, била је урамљена и устакљена, а на полеђини је писало: “Ово је чудотворна Икона”. Прекрстих се, осјених Крсним знаком дијете и ставих икону испод дебелог слоја јастука, ћебади, постељине и најлона, јер сам се плашио да се не посјече. Сједох поред креветића, прекрстих се још једном и наставих да узносим молитве Богородици. У таквим ситуацијама вријеме протиче неподношљиво споро, али зачуђујуће брзо кашаљ се утиша, а затим и потпуно умири. Дјетету се врати боја у лице, а са њом и осмјех, само што је сада тај осмјех био некако нестваран, божанствен.
Наставио је да спава као да се ништа није десило.
Оно што је услиједило наредног јутра, памтићу док сам жив. Стајао сам изнад колијевке, дијете је показивало прве знаке буђења, мешкољило се и протезало, али није отварало очи. У једном тренутку, још снено и затворених очију, посегну ручицама ка оном мјесту гдје је испод слојева постељина лежала икона. Извади је, пригрли обијема рукама и поче да је љуби. “Мака Бодија… Мака Бодија…”, понављаше непрестано, не престајући да је цјелива.
Биле су то његове прве ријечи.
На Благовијест љ.г.2005.
Дар Мајке Божије
Озарише очи сузе захвалнице,
Ничим заслуженој Божјој благодати,
Умише ми бригом потамњело лице,
Као да их посла сама Божја Мати.
Гледам драге усне наше снене бебе,
Блаженим нам смијешком хладну собу грију,
А ручице мале помјерају ћебе,
Тражећи икону, од свих најмилију.
И тог ћу се трена вјечито сјећати,
Тад ме Милост Божја за навијек огрија,
Наше чедо свету икону прихвати,
И радосно рече: “То Ма’ка Бодија !”
И љубљаше њежно лик Мајке Божије,
Што га баш те ноћи чудесно излијечи,
А ја рекох, срећан к’о никада прије,
Дивне ли су Сине, твоје прве ријечи !
На Благовијести, Љета Господњег 2005.
Љубав светог Николе
Страшна се пучина олујом размеће,
крадући младом морнару сузе:
“Старица моја преживјет’ неће
кад сазна да ме океан узе.”
Урличе вјетар махнитим жаром,
као кад демон душу слама,
а морнар плаче за својом старом:
“Како ће мати живјети сама?”
“Како ће радост моја подн’јети
да мјесто гроба море цјелива,
хоће л’ се молити, или ће клети,
би л’ било боље да није жива?”
Док црни талас небо заклања,
задња му мис’о дјетињству лети,
опет је дјечак, али не сања,
пред њим је стварно заштитник свети.
“Не бој се сине, нећеш умријети,
молитве мајке твоје су јаче,
што може море и демон клети
кад љубав моли, кад љубав плаче!
Што су олуја и морске тмине
кад душа људска Господу служи,
и ад је ситан када син брине
да матер своју чим не растужи.
Па и брод овај и море сиње
и сунце жарко што земљу пржи,
све мајка твоја ноћас помиње
док слику твоју у руци држи.
И ове ноћи добро чељаде
икону моју сузом залива,
и Мајка Божија за бол њен знаде,
чува те сине та Вјера Жива.”
Свети Никола подиже руку,
Благослов крсним знамењем даде,
а младић угледа познату луку,
и засја сунце, а вјетар стаде.
И опет р’јека суза потече,
ал’ овог пута нијесу пекле:
“Хвала Ти свети!” захвално рече,
више су сузе од ријечи рекле.
Стара се рука тихо прекрсти
лаганом кретњом доброг дјетета,
и док је дираху дрхтави прсти
свето се смјешила икона света.
Молитва светом краљу Јовану Владимиру
Јесу ли Ти свече зацјелиле ране,
ил’ Ти браћа опет главу одрубише,
боле ли Те муке земље недоклане
смијемо ли тражит` Твој благослов више?!
Озари л’ Ти јутрос душу Праведника
гвозден црква, знамен тврде вјере наше,
ил’ Те мори туга због брата крвника
што крваву сабљу разбратничку паше?!
Врати ли се радост на свету планину
са веселим појем православних звона
хоће л’ моћи Твој крст да разагна тмину
и отјера чопор паклених демона?!
Може ли се опрат’ сузом Мученика
наопаком ‘раном чељуст нагрђена,
може л’ глава свеца дјечачкога лика
отјерати вуке од свога племена?!
Кад би глас мој слаби стиг’о до Румије
чистотом би својом растјерао жбире,
викнуо бих јаче но икада прије:
Васкрсни са црквом, Свети Владимире!
Молитва светом оцу Димитрију
Изроних из града ко из мутне баре,
ко дављеник што је наш`о сламку спаса,
застадох избављен поред цркве старе
зачуђен топлином властитога гласа.
Слава Ти и хвала свети Димитрије
што милошћу својом подижеш нас пале,
што нас Светост Твоја као сунце грије
и лијечи грешне, убоге и мале.
Хвала Ти до неба што нам посла срне
с чедношћу дјетета и вјером светаца,
да разгоне звијери и утваре црне,
да нас сјете славе нашијех отаца.
Бескрајно Ти хвала мили светитељу,
што и мене грешног ноћас благослови,
да одагнам срцем сваку другу жељу,
да ми свака мис`о Твојој цркви плови.
Хвала ти за сузу, спаситеља мога,
хвала што ми душа од радости трне,
клечећи Те молим измоли од Бога
да никад не оду ове дивне срне.
Свети Вукашин Клепачки и Јасеновачки
Небо нада мном бијаше крваво
и земља испод мене,
и птице, и јасени, и очи људске,
и мајке што дјецу стежу,
крв је обојила усташке руке
и гркљане пресјечене,
и душе црне и престрашене срне,
и жице наоштрене да разум свежу.
Свуд око мене самртни крици
кркљањем прекланих смрт се церека,
прилазим послушно својем убици
и ледној оштрици србосјека.
Гледам га радознало у угасле очи,
тражећи у њему остатке човјека,
пијаног од крви што му с каме точи,
као дјечја суза, као капља млијека.
А он силан… распојасан…
на гомили мртвој стоји,
наздравља опклади добијеној,
па он их је забога највише погубио,
ко дукате своје жртве
са демонским смијешком броји,
бодући их да провјери је ли који преживио.
“Што ме гледаш тако старче,
зар си разум изгубио”,
рикну као звијер рањена
и ножем ка мени крену,
а ја сам се ко пред причест
своју прву прекрстио,
радујућ’ се ко рођењу
самртноме својем трену.
А страх… помислих…
Зашто се не бојим,
па звијер ми очи копа
и режећи месо сијече…
зашто тако равнодушно
пред џелатом својим стојим,
како могу да га жалим
док му крв са руку тече?
Па и он је некад створ Божији био,
и он душу има, како она само пати,
ја сам му све несрећнику,
још на овом свјету
помраченом опростио,
ал’ како ће кад час дође
пред жртвама својим стати?
Само ти дијете ради свој посао,
шапнух му језиком што је одсјекао
и виђех очима својим ископаним
страх што му је грчем лице нагрдио,
кажу није више ни пиле заклао,
да се манит проклињао и од људи вјечно крио.
А ја се молим за душу његову
као и за душе оних које је поклао,
можда ме због тога људи светитељем зову,
можда зато памте ријечи:
Само ти дијете ради свој посао.
Сузе покајнице
Кад ми душа пјесму као гнијездо свије,
Скупљајући стихове ко гранчице сламе,
Поклоним се пред иконом Матере Божије
И двије се сузе скотрљају саме.
Прво лице ороси суза покајања,
Сатворивши мост од ока до душе рањене,
И док на том путу постаје све мања,
Све бројније, за њом теку сљедбенице њене.
Друга је суза, суза захвалница,
Завјетница Господу, Дар Мајке Божије,
Спаситељка моја, вјерна сапутница,
Капља што ми душу грешну благодаћу мије.
Те ћу двије сузе кад се Суд огласи
Као два свједока Творцу понудити,
И шапнути тихо: Свемогући спаси,
Ја Ти ништа друго немам приложити.
Света Ксенија Петроградска
Ноћас ме тако снажно Петроград дозива,
као да је тамо мој први корак,
прво дојење и прве боре оца и мајке,
ноћас ми душа заборављену бјелину Русије снива
и лута степама снијежним као тужни јецај балалајке.
Ноћас сам заробљен властитим тијелом,
погубивши илузију да нијесам робље,
миловао икону свете Ксеније,
хладним рукама и врелим челом
и снивао улице Петровског краја,
и никад виђено Смоленско гробље.
И чудила се душа прелешћена свијетом
откуда на гробљу радости толико,
зашто сви скромној капели хитају
ђетињом надом и старачком сјетом…
како их све прихвати здање невелико.
А онда ми дошапну Мајка…
моја и све дјеце икада рођене:
“Не може се чедо мило Небо тако измјерити,
помоли се сине Светој и цјеливај Мошти Њене
па ће ти се Њеним видом очи опет отворити.
Она је, сине, постала већа од овога града,
зато што жељаше силно да заувијек остане мала,
да попут Господа самог рад’ нашег Спасења страда,
све што жељаше, сине, она је другима дала.
Испаштала туђе гријехе да своју врлину скрије,
туђом се радошћу хранила и њоме друге тјешила,
од свих је сакрила Светост, само од Господа није,
зато се толика благодат на душу Њену излила.
Кућу је убогима поклонила и себе ослободила
и имена се одрекла, Христосу себе предала
и Рај на земљи стекла и сви су мислили да је мала,
а душа Њена тако велика… у њу је цијела Русија стала.
Зими је звијезде гријале подвигом Њеним задивљене,
сунце је будило некако стидљиво, као да брине да јој не смета,
свјесно да сјај је његов прескроман и недостојан Светости Њене,
гдје је крочила Црква је била, гдје се помолила пјевница Света…”
Ноћас сам одлутао на крај свијета да бих се некако себи вратио,
ноћас сам челом додирнуо Небо и тај ме додир као пламен грије,
ноћас сам клечећи Мајци летио, летећи најзад пад свој схватио,
ноћас сам видао ране стихом, љубећи икону Свете Ксеније.
Чудо светога Василија Острошког
Стари игуман тихо читаше акатист светом Василију,
И баш кад главу пред светим Кивотом, попут доброг дјетета пови,
Приђе му човјек озарен молитвом, начини велику метанију,
И рече, сузама ноге му заливши: „Преподобни Оче, благослови“.
Благослов сине Духа Светога, благо га додирну небесник сиједи,
И покри незнанца ко Покров Свети, предивна старчева брада бијела:
„Пред Светим дијете све гријехе своје Господу драгом исповиједи,
Реци Му прво, каква те невоља у ову Светињу донијела“.
Није ме невоља притисла Оче, да дођем чак из Далмације,
Но завјет који морам испунит`, за овог кратког земног живота,
Хоћу да свједочим о чуду великом, што сатвори свети Василије,
Овдје крај Његових Светих Моштију, крај дивног Његовог Светог Кивота.
Живјели смо, Оче, сложно и побожно, с пет синова Бог ми огњиште украси,
У нашој је кући вазда радост била, весело смо својег Творца прослављали,
Ал` кад шесто дијете мученица роди, моја жена нагло поче да се гаси,
И залуд смо над њом вреле сузе лили, залуд је дозиваху сирочићи мали.
Душу је своју тихо испустила, а поглед јој тужни на дјечици оста,
Ко да их са оног свијета благослиља, ко да се и мртва Богу за њих моли,
Као да им каже: „Смрт вам моја проста,
и мртва ће мајка, дјецо, да вас воли“.
А њих спопала писка, не могу их малене од ње одвојити,
Као да се са њом сунце угасило, као да се небо затворило за нас,
Што сам друго могао, него се молити:
„Свети Оче Василије, помози нам данас“.
Уто се врата кућна отворише, угледасмо Светитеља гдје на прагу стоји,
Догод живим памтићу Га, имаше на себи дивну митру плаву,
У трену се умирише сирочићи мили моји,
А Он приђе покојници, и додирну Светом руком њену мртву главу.
А она отвори очи, ко да ни уснула није,
И дјечицу пригрли срећну у топло мајчинско крило,
Заустих плачућ` да кажем: „Хвала Ти свети Василије“,
Али у соби сем нас никога није било“.
Сада је и игуман плакао ко дијете,
Не желећ` да сузе радоснице скрије,
Цјеливајућ` побожно оне Мошти Свете:
„Слава Ти и Милост Свети Василије“.
Аутор : Невен Милаковић
RSS