Писање речника: Сизифов посао и/или испирање злата
,,Језик је хранитељ народа.
Докле год живи језик,
докле га љубимо и поштујемо,
њим говоримо и пишемо,
прочишћавамо, дотле живи и народ,
може се међусобно разумијевати
и умно сједињавати,
не прелива се у други,
не пропада.”
– Вук Стефановић Караџић
Језик је живи организам и све промене које прате људски род не умичу с променама ни у језику, што се најбоље може приметити у речницима које приређују истакнути лингвисти или културни радници, попут Бранка Крковића који је више од деценију уложио у састављање Рјечника архаичних ријечи који је специфичан не само по идеји, већ и по избору самих речи и жељи аутора да их акцентује, помажући тако читаоцима да их лакше савладају. Али и да им одреди етимолошко значење, откривајући на тај начин утицај европских језика на српски језик који је толико снажан да су све те речи нашле своје место у свакодневној примени, толико да сам српски народ није свестан да су то туђице.
Колико је скупљање грађе за један речник велики посао и, пре свега, родољубив чин управо и сведочи Бранков Рјечник архаичних ријечи, а по многим карактеристикама он се може упоредити и са Српским рјечником Вука Стевановића Караџића у оба издања. Прво, по народном језику, потом по труду у образложењу појмова, по акцентовању, а будући да подробније показује етимолошко порекло, речник Бранка Крковића и надилази Вуков. Оно што је најважније код овог речника јесте његов значај у очувању старих, архаичних израза са примесом туђица које су биле карактеристичне за одређене историјске периоде, поготово у време Османског царства и великих ратова који су уз многе историјске промене довели и до промена на културолошком плану, превасходно у језику. Језик је пратио све потребе раста и развоја друштва, па како су биле шире понуде у помодним захтевима тако је расла и потреба за именовањем свих нових достигнућа и ствари. Ако је у питању модна и козметичка индустрија, забава, прилив нових речи долазио је из Француске (пудер, шифоњер, брош, елита…), тако и из Италије (капут, кабаница, сако, таверна, фаца, тераса, балкон, клапа…), а када је у питању технолошки развој уплив нових речи из немачког језика предњачи (шраф, шарка, фарба, фелер…); из Грчке пак то су претежно православни термини, али и прехрамбени производи, морепловство (монах, метох, литија, демон, сомун, катарка, догма…). Мађарски језик је посебно звучан и доноси многе новине у вишеслојном именовању (кицош, каплар, мамлаз…), а енглески језик је данас водећи светски језик који продире у све језике и посебно је везан за друштвене мреже и жаргонизме (екипа, гаф, афекат, бенефит…) Највише утицаја на српски језик је свакако имао турски језик, па су се толико укорениле речи да смо заборавили да имамо адекватну замену за њих (инат, инаџија, бахат, кавга, кусур, фењер, харати, џаба, шпајз…)
Међутим, српски језик је богат језик и у овом речнику много је чистих српских архаичних речи, попут: луче, жезла, вр ла, бремена, воденице, знамења, хумке… Богата синонимија етимолошки српских архаичних речи највише се односи на два глагола: тући и пити, те се у овом речнику у многим варијантама срећу управо синоними за те две радње: претући некога и напити се. Наш народ управо кроз синонимију указује да ли је радња била блажа или ,,опаснијаˮ, па ако кажемо да је неко неког ,,истамбураоˮ из тога закључујемо да га није истукао много, а и то што га је тукао да је било по заслузи, а ако кажемо да је неко неког ,,испребијаоˮ или ,,пребиоˮ указујемо на насилност у поступку и на тежи исход неког сукоба. Ако за некога кажемо да се ,,запиоˮ, ми стичемо утисак да је био у неком пријатном друштву и да се веселио, док глагол ,,наљоскатиˮ има пежоративно значење и упућује грдњу некоме што је попио превише алкохола. И ту налазимо још једну битну карактеристику овог речника који је прикупио народне изразе и објединио их, а тако показујући колико је српски језик богат језик и колико су неки изрази тешко преводиви, нарочито ако бисмо ушли у проблематику корена речи и тражили детаљну синонимију. Аутор Бранко Крковић посебну пажњу посвећује родослову и називима предака 16 колена уназад: отац, деда, прадеда, чукундеда, наврдеда, курђел, акурђел, курђуп… Родослов је за српску традицију веома битан, а један од најпознатијих родослова је родослов династије Немањића (лоза Немањића), па по том моделу се и дан-данас граде родослови. Будући да је аутор из Црне Горе, култ патријархата и неговања традиционалних вредности је вишеструко изражен, а то је немерљиво вредно за очување култа предака и темеља на којем почива породица.
У свом садржају овај Рјечник архаичних ријечи сажима и народни и књижевни језик, народни језик је средство комуникације у широким народним слојевима, а књижевни језик је језик који се употребљава у књижевности, култури и науци једног народа, то је нормирани језик и његове норме се строго поштују. Архаичност речи које проналазимо у овом речнику су јединствене, док читамо речник као да се измештамо у време почетка 20. века, свака реч је већ слика и мисао за себе и речи у њему имају естетску функцију, те свако ко се буде бавио периодом 20. века, било у стваралачком раду или историографском, требало би да користи овај речник, јер ће му умногоме помоћи да осети дух тих времена. Речник на преко 300 страница, пажљиво бираних речи, међу којима има и жаргонизама, као и вулгаризама, представља труд аутора у жељи да остави будућим генерацијама нематеријално културно наслеђе тако што ће га записати и сачувати од заборава. Многе од ових речи више нису у употреби, неке можемо чути и сада по руралним подручјима, неким деловима Србије, Црне Горе и региона, а неке и дан-данас користимо незнајући њихово право значење, порекло и њихову сврху, а да бисмо сазнали и спознали моћ и сврху речи управо нам може овај речник помоћи. Одавно језик није само средство комуникације, његов значај је вишеструк, а дух једног народа, његова прошлост и будућност огледају се у његовом језику. Написати један овакав речник је највиши чин родољубља и патриотизма, поклонити својим сународницима ризницу старинских речи које су заборавили услед промена на глобалном плану у свим сферама живота, храбар је подухват, изискује много труда, али су плодови рада траг у вечности. Ми имамо срећу да су културни радници попут Бранка Крковића вреднији од нас у очувању нематеријалне културне баштине, а језик је најшири и најзначајнији део ње, најугроженији и највише изложен утицајима, па рад на језику колико је Сизифов посао, толико је и ,,испирање златаˮ, а трудбеницима поред тешкоћа доноси и плодове који су од непроцењиве духовне вредности.
Српски језик је претрпео многе утицаје, асимиловао је много туђица и од њих начинио прегршт нових речи, тај чин је попут оног кад посвојиш дете и од њега начиниш доброг човека пруживши му много љубави, а он тако искован васпитава нове генерације које су заправо ваши изданци. Зато ћемо на крају рећи да су све речи у Рјечнику арахичних ријечи аутора Бранка Крковића српске, а да би неговали нашу историју, традицију и културу морамо кренути од језика, свако од нас по један камен и начинићемо палату, јер како је рекао Душан Радовић: ,,Волите српски језик свакога дана помало. Српски језик нема никога другог осим насˮ. И, одиста, српски језик нема никога до нас, Срба.
мср Невена Милосављевић,
Лета Господњег 2022.
у Звечану, Косово и Метохија
RSS