ИНТЕРВЈУ СА ВЕЛИЗАРОМ РАДОЊИЋЕМ
Наш саговорник је бритког језика и ума, искрено говори, још искреније приповеда, неустрашив је у својим мислима и ставовима. Спаја, на први поглед, неспојиве ствари – књижевност и грађевинарство, и у обе области остварује сјајне резултате и осваја своје читаоце и пратиоце. Последњих месеци дао је више интервјуа, баш као што је добио и награда, иако његов приоритет нису награде, већ – ИСТИНА.
Разговарали смо са г-дином Велизаром Радоњићем о његовим ставовима, успесима, плановима за будућност. Добили смо прегршт интересантних одговора, а ништа мање нисмо ни очекивали.
АС: На велики празник Аранђеловдан имамо част да разговарамо са Вама! Поштовање у име колектива АС Оглас. Ми смо Вас представили на свој начин, онако Вас доживљавамо кроз Ваша дела. Како бисте се Ви представили нашим читаоцима?
В.Р.: И ја осјећам потребу да искажем моје поштовање према колективу АС Оглас.
У уводу сте ме скенирали и нацртали мој портрет онако како ме видите кроз моје стваралаштво. Пријатно сам изненађен Вашом перцепцијом. То ме обавезује да са мало симболике допуним портрет који сте нацртали.
Како да у најкраћем представим себе?
Nomen est omen (име је човјек). Ако бих покушао да се представим u једној или двије ријечи, представио бих се као Безметковић или Депресивни оптимиста. Ово су, заправо, шифре под којима сам, на анонимним конкурсима, освојио двије престижне награде за сатиричну причу. На Савини код Херцег Новог постоји споменик „Безметковић“ – рад вајара Луке Томановића и архитекте Николе Добровића. Безметковић је борац који се не никада предаје. Кад остане без метака, користи пушку као батину и наставља да се бори. Тако и ја, попут Безметковића, возим велеслалом између депресије и оптимизма и бијем своју битку за још један дан, мјесец или годину живота који има неки свој смисао. Безметковић и Депресивни оптимиста су имена која су у вријеме стварања награђених прича, „изронила“ из моје подсвијести, сасвим спонтано. О њиховој симболици нијесам размишљао све док нијесам добио поруку: „Честитам Безметковићу“.
АС: „Данас – сви имамо слободу говора али немамо слободу послије говора“ – Ваша је изјава у једном од претходних интервјуа. Како се браните од те демократски загарантоване „слободе“?
В.Р.: Бити слободан човјек је привилегија, али слобода се не поклања. Слобода се осваја, а она је у свакоме од нас у мјери колико смо способни и спремни да се боримо за њу и да је освајамо. Ја своју слободу освајам стваралаштвом. Моја слобода су моји афоризми, сатиричне приче, блогови и колумне, позоришне и радио драме…. Као што сам већ рекао, бити слободан човјек је привилигија. Сам појам привилегија значи да припада малом броју одабраних – кад би је сви уживали онда не би била привилегија. Тражећи одговор зашто је то тако, у есеју Има једна земља констатујем: „Овај народ се осјећао слободним само у тренуцима док се борио за слободу. Кад би је добио, осјећао се сужњем – из страха од слободе. Ненавикао на слободу никада – није знао шта би са њоме.“
АС: Зашто сатира, а не мотивационе приче или неки други жанр? Шта све може да постане основа за једну квалитетну сатиричну причу?
В.Р: Мотивациона прича је, најчешће, демагошки коктел, зашећерана водица, којим нам напуне уши, а потом испирају мозак.
Сатира је нешто друго. Сатира упире прстом у наше мане, прије свега у наше глупости, међусобне омразе и чегрсти, подјеле, неслогу… Сатира је и мелем, направљен од горких трава, лијек против људске глупости, малограђанштине и других савремених болести друштва. Људска глупост је, иначе, највећи обновљиви извор енергије и инспирације за стварање сатире. За добар афоризам је довољна једна глупост, било да је у питању нечија изјава, одлука или било која друга глупост. Добра сатирична прича тражи више од једне глупости. Понекад и читаву збирку. Сва срећа да тога има на претек па сатира има свијетлу будућност.
АС: Постоје ли додирне тачке између сатиричних прича које пишете и текстова о грађевинарству? Где себе успевате да покажете на прави начин, онако како бисте одистински желели?
В.Р.: Понекад у шали кажем да је градитељство најстарији занат на свијету – неко је морао да озида и прву јавну кућу.
Ја сам у грађевинарству и уз грађевинарсво пуних 50 година. Научио сам да је градитељство један од најкомплекснијих и најобухватнијих облика стваралаштва. Не само да обједињава читав спектар струка и специјалности, него поред техничких знања тражи и познавање психологије, опште клултуре, умјетности, права… У том мултидисциплинарном стваралачком процесу постоји ред потеза и процедура, како писаних тако и неписаних. Слично је и са стварањем сатире. И најкраћа форма: афоризам, кратка прича и сл, поред инспирације и склоности писању, захтијева и неки ниво образовања, опште културе, поштовање одређених норми и образаца. Искуства са градитељима су утицала да пишем причу као што они граде кућу: направим план по коме градим темеље и зидам причу, све до крова…
На исти начин пишем и драму, колумну, посебно чланке о црногорском градитељству. Обзиром на педесетогодишње искуство нормално је да је градитељство област у којој могу највише да се искажем. Ту сам свој на своме. То не значи да не уживам док пишем афоризме, приче, драме, блогове. Зависно од надахнућа, деси се да у истом дану, са истим жаром, напишем по неколико редака или читаву картицу у по два или више жанрова.
АС: За причу „Писмо“ добили сте престижну награду „Вуко Безаревић“, као и награду на 19. Фестивалу хумора и сатире у Мркоњић Граду 2020. Колико су награде у Вашим годинама стимулативне за даљи рад и писање?
В.Р.: Награда „Вуко Безаревић“ је једна од најпрестижнијих, ако не и најпрестижнија награда на простору екс Југославије, која се додјељује за необјављену сатиричну причу. Ја сам једини сатиричар који је ову награду освојио два пута. Прошле, 2019. године за причу „Писмо“ и ове, 2020. године за причу „Ко на Ловћен ак’ и мало сједи“. Ту је и Трећа награда за сатиричну причу на „Нушићијади“ 2018. године, Трећа награда за афоризме на фестивалу хумора и сатире у Даниловграду 2019. године. Слиједи колекција награда у више категорија на 18. и 19. фестивалу хумора и сатире у Мркоњић Граду 2019. и 2020. године, међу њима и „Златни афоризам“ освојен 2020, године у конкуренцији 130 аутора са око 950 афоризама… А награде увијек пријају, без обзира на узраст или животну доб. И ја бих, попут легендарног пјесника Вита Николића, хтио „ дјечаку да личим, да ми опет кажу како сам добар.“
Мој животни мото је Радим да бих живио, живим да бих стварао. Стварам и да бих се такмичио. Најприје са самим собом, а онда са бољима од себе. Такмичење и има смисла једино ако се такмичимо са бољима од себе. Ако се уз то освоји награда, онда онај мој депресивни оптимиста Безметковић добије крила. Али награде нијесу само признање и потврда да сам створио нешто вриједно, достојно поштовања и памћења, оне су и обавеза да у наредном стваралаштву чувам достојанство добијене награде и достојансво оних чије име носе.
АС: Читајући Вашу збирку прича, коју припрема издаваштво АС Оглас, приметили смо неколико врло значајних момената, без жеље да Вас хвалимо, већ ради суште констатације. Моменти хумора у Вашим сатирама су врло упечатљиви и врло рески, насмејемо се над нашом стварношћу, иако су то ствари које су пре за сузе, него за смех. Каква су Ваша осећања док пишете приче? И верујете ли, да нешто у будућности може да се промени, од тих неправедних ствари на које указујете?
В.Р.: Ја, док стварам сатиричну причу, најчешће нијесам свјестан шта ће од свега тога испасти. То једноставно, зависно од тренутног расположења и укупног стања духа, извире из мене. Трудим се да то у најкраћем року запишем. Касније слиједи оно фино ткање, брушење и полирање док прича не добије прелазну оцјену. Тај процес некада траје дан или два, а понекад прича мора да одлежи, па њено стварање траје и пар мјесеци.
Сви који стварају сатиру, колико год да је она универзална и са заједничким именитељем, ипак имају и неке своје посебности. Моја сатира је доста опора, ваљда због тога што је справљам као мелем са горким травама. Мелеми се не праве ни од ружа ни од зумбула. Мелеми се праве од пелина, чемерике и кукуријека. Ипак, колико год да је опора, моја сатира није горка, напротив веома је питка јер мелем нема сврху ако не може да се пије. Да би била питка, моја сатира је зачињена са по којим зрном црног или бијелог хумора. Ја стварам сатиру да буде лијек за неке болести друштва, зато она гађа право у чело, међу очи, али не забада прсто у око јер хоћу да моја сатира другима отвори очи и прошири видик. Сатира је као пита. Ако нема јаја није права. Ако хоћу да моја сатира буде ангажована, а хоћу, онда мора да има јаја. И ја је такву правим. С јајима.
АС: На 4. Дринским књижевним сусретима освојили сте другу награду за књигу сатиричних прича. Можете ли да нам кажете нешто о сарадњи са уредником Дејаном Спасојевићем и, евентуално, плановима са збирком прича „Штакор и краљ“?
В.Р.: Дрински књижевни сусрети су мој први контакт са АС Огласом и Дејаном Спасојевићем. Ако се по јутру дан познаје очекујем једну лијепу и на обострано задовољство сарадњу која ће се наставити на дужи рок. Тренутно правимо планове за штампање награђене књиге прича „Штакор и краљ“. Имајући у виду читав низ ограничења која намеће епидемија Короне, сматрам да у свему овом не треба журити. Важно је да квалитет књиге буде валоризован и кроз квалитет штампе, у чем не сумњам.
Ако све буде ишло жељеним током, а до сада нема разлога да сумњам у то, очекујем наставак сарадње. Ја имам готов рукопис књиге афоризама затим рукопис за двије књиге позоришних комада. А за све треба издавач, штампарија, промоција…
АС: Како је дошло до тога да се грађанин, човек, разумно биће, спусти на ниво „штакора“? Како је то себи дозволио? И зашто „краљ“ нема душе према свом верном „штакору“?
В.Р.: Штакор и краљ, је моја прва сатирична прича, настала 2016. године. На „Нушићијади 2016“, у конкуренцији од око 130 прича ушла је у избор од 20 најбољих. То је савремена бајка за одрасле која нам прича како су једну земљу, далеко иза седам гора и мора, земљу лијепу као гријех, походиле војске и војсковође и оставили свој траг. Нестала су некадашња племена поносних и слободних људи. Наслиједила су их племена поданика и среброљубаца, покорних, несложних и поткупљивих… Настала је земља богате властеле и сиромашног пука. Похарана и понижена. Разорена корупцијом и криминалом. Подијељена и посвађана по племенима, вјерама и нацијама. То је погодно тло да господар може сâм да доноси законе, да суди и пресуђује, гради и разграђује, купује и продаје… да влада негдје страхом, негдје благом, понегдје сплетком и неслогом… а у таквим околностима човјек, ако није довољно јак да буде слободан, онда најчешће постаје штакор. А кад се штакори намноже, власт почиње да се љуља, да се урушава изнутра. Почиње борба међу штакорима…
АС: На 19. Фестивалу хумора и сатире у Мркоњић Граду 2020. Ваша прича „Трут“ награђена је у категорији „Најоригиналнија савремена бајка“. У народним бајкама добро побеђује зло, имамо срећан крај, васпитну поуку за младе, а шта се дешава у „савременим бајкама“?
В.Р.: Трут је савремена бајка за дјецу која шаље поруку родитељима. Доста опора, као и већина мојих прича. Она нас опомиње како су времена у којима смо имали паметну дјецу, а глупе телефоне, одавно иза нас. Дошла су времена у којем доминирају паметни телефони. Прича нас учи да пчеле радилице праве мед. За разлику од радилица, трутови не праве, они само троше туђи мед. Прича опомиње да смо изградили систем у којем је највећи идеал младих како да постану трутови.
АС: У Вашим причама увек провејава и велика љубав према Отаџбини, она је ту, у душама Ваших ликова, у природи око њих, сваком њиховом гесту, иако је вешто замаскирана. Како гледате на патриотизам код младих људи – да ли га разумеју на прави начин? Или пролазе као Бајо Баксуз из истоимене Ваше приче?
В.Р.: Добро сте запазили. У свему што пишем, на мени својствен начин, провијава и моја љубав према Црној Гори. Ја у мојим причама, драмским комадима и Хроници градитељства, као што је то запазио и жири у образложењу овогодишње награде „Вуко Безаревић“, „зидам једну камениту и врлетну слику Црне Горе, њеног савременог тренутка али и оног историјског, вјечног заправо.“
Подсјетио бих на ријечи Вељка Влаховића да „Носити непрекидно у себи Црну Гору значи и дар и проклетсво.“ Јер Црна Гора је земља највећих крајности: „дубоког мрака и раскошне свјетлости, слободни заточеник и усужњена слобода…“ Црна Гора је „земља наде и очајања, јаве и сновиђења…“
И ја у себи непрекидно носим Црну Гору. На себи својствен начин градим њену слику… Црна Гора јесте „земља наде и очајања“, као што је то написао Вељко Влаховић, али је моја земља. Моја Отаџбина.
На жалост стасале су генерације које патриотизам схватају, не као дар, него више као проклетсво. Патриотизам је постао најуноснија професија. Због тога патриотизму не допуштамо да буде нешто друго и другачије, да личи на вријеме, попут патриотизма Махатме Гандија: „Патриотизам је човјекољубље. Ја сам патриота зато што сам човјек и што волим људе.“ Не схватајући да је патриотизам дар, не допуштамо да поред човјекољубља, као универзалног, патриотизам постане сопствени и већински избор да будемо грађани, а не поданици, мислећи при томе на своју и будућност потомства и да тиме преузмемо одговорност за посљедице сопственог избора. Патриотизам никако да постане дар умјесто проклетства.
АС: У једном од интервјуа говорили сте о борби са Паркинсоновом болешћу. Можете ли да кажете да сте свој лек нашли у писању? Шта бисте препоручили људима који пате од исте болести, како се борити против ње?
В.Р.: То је још једна од особености мог стваралаштва. Свака моја прича, афоризам, драмски комад, чланак… су на на неки начин настали као плод моје личне драме. Ја се већ дуже од деценије, са мање или више успјеха борим са Паркинсоновом болешћу. Паркинсон је, иначе шампион депресије и краљ суицида. Кад се удружи са Алојзијем Алцхајмером претвара човјека у биљку, у фикус. Статистика каже да, ако на вријеме почнете са лијечењем имате шансе да пет до осам година имате колико–толико подношљив живот. Обољели од Паркинсонове болести имају неколико опција. Прва је да се препусте статистици, односно уредно узимају терапију и чекају да им пјешчаник исцури и постану биљка. Друга опција, на коју се многи одлуче, је да у периодима доминације депресије потраже најкраћи пут до Творца. Трећи и најтежи, али најдостојанственији пут је да се боре. Сматрао сам да бих као фикус био ружан, па сам се опредијелио за борбу, примјерено оружју којим располажем као Безметковић. Тако сам, послије паузе од пар деценија, прије осам година почео да пишем. У почетку сам писао колумне и чланке, а задњих четири-пет година и афоризме, сатиричне приче, драме… Почео сам да се такмичим. Прво са самим собом. Ако успијем да напишем причу и да она добије моју прелазну оцјену, ја сам био побједник, јер сам побиједио самог себе. Самопоуздање је почело да расте, па сам почео да се такмичим и са другима. Почео сам са већ поменутом причом Штакор и краљ коју сам написао 2016. године. Прва награда је дошла двије године касније на „Нушићијади“ 2018. године за причу С.О.С Телефон….
У овом периоду су настале и драме: Хајдана, Крст са петокраком, Није лако бит’ господар на Цетиње, Има једна земља (обрада приче Штакор и краљ), радио драме Химна није притка и Случај пуковника Владимира Р. и монодрама Безметковић (компилација неколико сатиричних прича). Критике су углавном повољне, а Крст са петокраком је на конкурсу Црногорског Народног Позоришта 2019. године, у конкуренцији 33 рукописа, одабран међу три најбоља и препоручен за извођење.
Уз све то, прикупљам грађу и пишем књигу Хроника градитељства у Црној Гори. Ријеч је о јединственој књизи на простору бивше Југославије у којој кроз хронику градитељства сликам још једну слику Црне Горе. Први дио књиге је хронолошки пресјек кроз њену историју, настанак градова, изградњу путне, жељезничке и енергетске инфраструктуре, изградњу светилишта, споменика, јавних грађевина… Други дио је прича о градитељима која почиње од Фра Вита Которанина који је зидао Високе Дечане, слиједи Раде Неимар из народне пјесме који је стварно постојао и зидао манастир Љубостињу, па Мимар Хајрудин познат по мосту у Мостару и Хусеин пашиној џамији у Пљевљима… Прича се наставља са првим архитектима и инжењерима извањцима на Цетињу, првим црногорским инжењерима… Покушавам да прикупим и на једном мјесту објавим имена свих који су нешто значили у градитељству Црне Горе. Да их, зависно од доступних података и поузданости тих података, представим у пуном свијетлу са свим њиховим пројектима и грађевинама. Тамо гдје немам поузданих података објавићу само име и презиме – и то је довољно да их сачувам од заборава. Немам претензија да пишем историју, тиме нека се баве историчари, желим само да кроз једну новинарску причу испишем хронику градитељства, као подсјетник на оне који су градили Црно Гору и у Црној Гори и као путоказ за нека будућа истраживања ове области. Обзиром да је ријеч о веома озбиљном пројекту који траје пар година ја сам писањем ове књиге, поред задовољства стварања, истовремено купио неколико година живота вриједног живљења.
Питали сте ме шта бих поручио мојим сапатницима, како да живе са Паркинсоном? Нека стисну зубе и нека се боре. Према својим знањима, вјештинама, склоностима, преосталој енергији… нека одаберу оружје и начин те борбе. Ја сам одабрао да писање буде моје оружје и моја терапија. Пријатељи ми у шали кажу да је та терапија толико дјелотворна да и сам могу да будем терапија другима.
АС: Као неко, ко је имао велику част да ишчита Вашег „Краља и штакора“ , могу да Вам кажем само: СВАКА ЧАСТ! – и да читати Ваше приче човек заиста долази до катарзе, смене смеха и суза и заиста се замисли над животом. Зато морамо да Вас питамо – какви су Вам планови за будући период, да ли ћете писати, такмичити се као до сада, одржати промоцију књиге?
В.Р.: Драго ми је ако су моје приче оставиле такав утисак на Вас. Значи да мелеми у њима дјелују на прави начин. То је и обавеза више да наставим. Прије свега да завршим започету Хронику градитељства и неке раније започете рукописе позоришних комада. Планирам да, колико то актуелна ситуација са короном дозволи, издам књиге које су већ завршене, организујем промоције… Не одустајем ни од такмичења, па макар то било само такмичење са самим собом.
АС: Ко је Велизар Радоњић приватно? Шта волите да радите, са киме се дружите? Шта Вас чини срећним?
В.Р.: Изван овог што сам већ казао, не волим да причам о породици и свом приватном животу. То је моја приватност и хоћу да је задржим само за себе, поготову што мој здравствени билтен најчешће диктира мој приватни живот.
Иначе, кад ми то околности дозволе, са породицом или пријатељима радо сједим у Форуму. То је један лијеп ресторан на главном градском тргу у Подгорици. Имају сјајно особље, добру кухињу, кувају добру кафу. Како дуже од деценије не конзумирам никакав алкохол, уз кувану кафу наручим и колач – брауни са шумским воћем и сладоледом уз који најбоље прија цијеђена зелена јабука.
АС: Шта бисте препоручили младим писцима, који тек почињу да пишу?
В.Р.: Тешко је давати савјете другима, а да то бар дијелом не звучи као мудровање. Ипак ћу се усудити да, на основу личног искуства, покушам да дам неки савјет. Кад сам прије 41 годину почео да се бавим новинарством, прва лекција коју су ми дали старије колеге био је цитат Вељка Влаховића: Новине су велико чудо и снага, зато утуви: ако некога треба похвалити – учини то одмах. А ако га треба покудити – добро размисли, па и онда ако можеш ублажи. Ово је посебно важно кад се пише сатира. Ја, по правилу водим рачуна да мој афоризам или прича не повриједи некога, да не наружим недужнога. Трудим се да сачувам туђе достојанство, па макар због тога бацио у кош оно што сам написао. Задњих пар година прелиставам старе новине, књиге и другу архивску грађу за поменуту књигу коју пишем. Исто тако ће неко за 50 или 150 година у архивама да чита ово што ја сад пишем. Водим рачуна да се тај истраживач за 50 или 150 година, док буде читао ово што ја данас пишем, не застиди овога што сам написао.
И за крај, али само за оне који тек почињу да пишу. Немојте да пишете, то може свако. Учите се да стварате и успјех неће изостати.
Захваљујемо се нашем саговорнику на издвојеном времену, одговорима на сва наша питања и желимо му много успеха у даљем животу и раду.
Разговарала Дајана Лазаревић
RSS