АСинфо: Поред тога што сте награђивани за своје стваралаштво, можете ли рећи нешто више о себи, својим афинитетима и достигнућима? Негдје смо прочитали да највише волите књижевност и медицину.
Весна Радовић: Oд малeнa наклоњена језику и књижевности, који су обиљежили моје одрастање у граду сунца, цвијећа и зеленила, мом родном Херцег Новом. Рецитатор, уређивач школског листа, неко ко је изашао испред Тита, ко се враћао од школе до куће пјевајући, на неки начин био мала школска звијездица, у времену када су се цијениле праве вриједности и када је будућност изгледала обећавајуће. Нешто касније, у средњој школи, пробудила се и продубила моја хуманистичка црта, које ме одвела на стазе хуманистичких наука. Заправо, хтјела сам постати педијатар или психијатар, али живот је одлучио нешто другачије. Умјесто педијатрије, постала сам писац за дјецу и, хвала Богу, мајка једне прекрасне дјевојчице, а мисаона црта, итекако, ми је помогла у писању поезије и прозе за одрасле. Живот је сложен мозаик у коме свака коцкица има своје мјесто. Заправо, ја сам само наставила оно што су пре мене започели Јован Јовановић Змај, Лаза Лазаревић, Миодраг Павловић, Чехов и многи други. Хвала Господу, на толиким даровима!
АСинфо: Честитамо на награди коју сте освојили на Дринским књижевним сусретима, високо друго мјесто у категорији за најбољу необјављену збирку пјесама. С обзиром на конкуренцију од преко 100 рукописа то је одличан пласман. Колико дуго је настајала поменута збирка и шта је доминантна тематика пјесама?
Весна Радовић: Збирка пјесама “Милост велике кише”, разликује се од предходних. Рекла бих да је у питањи мисаоно-дескриптивна поезија, у којој је доминантна нит управо једно дубоко промишљање и моји разговори са природом и Богом. Књига је, уједно и завичајна, на неки начин, мој дуг према родној Боки, из које сам oдавно физички отишла, али не и духовно. Онолико или бар приближно, колико Руси имају снијега, толико Бокељи имају кише. Чињеница је, да управо у Боки падне највише кише по метру кубном у току године. Чувена приморска “фјака” и добовање кишних капи по олуцима кућа, на неки начин, обиљеже човјека. Дан-данас чујем ту кишу мога дјетињства. За мене је киша много више од природне појаве.
АСинфо: Ви сте родом из Херцег Новог, претпостављам да сте тамо одрасли. Можете ли нам рећи нешто више о том периоду вашег живота?
Весна Радовић: Имала сам срећу да се родим, одрастем и водим поријекло из Боке. Тај магични троугао између Котора, Требиња и Дубровника мјесто је мојих предака. Моји преци су граничари, ја сам рођена на тромеђи. Са једне стране Јован Дучић, са друге Иван Гундулић, у близини Његош, па како да не пропјеваш, хајде, реците ми!?
Ја сам поносна на своје презиме, у чијем коријену је ријеч – радити. И сама сам се доста нарадила у животу, ако Бог да, још ћу… Једном приликом ми је блаженопочивши Митрополит Црногорско-приморски Амфилохије рекао да смо ми, морачки Радовићи – једно. Уосталом, тако су забиљежиле, и књиге. Па сад, видите…
АСинфо: После награде на Дринским књижевним сусретима уследила је убрзо и награда “Извор” и награда “Момчило Тешић” за најбољу пјесничку књигу за децу у 2020. години. Можете ли рећи нешто више на ту тему?
Весна Радовић: Ја се некако увијек зачудим, када ми јаве да сам награђена. Било је награда у мом животу, није да није. То ми врати вјеру у људе, да није све изгубљено, да се нешто на овим просторима може “честито зарадити.“ Сви смо се нагледали и наслушали свега и свачега. А, онда као дуга након кише, јаве ти, неки далеки, непознати људи да су, баш тебе изабрали. По природи сам скромна особа, не треба ми пуно, имам ја свој богати унутрашњи свијет, своје царство и дворе. Довољно за један кратки вијек. Све ми то враћа вјеру у побједу добра над злом и подсјећа ме да треба слиједити своју звијезду и слушати своје срце.
АСинфо: Ко су ваши књижевни узори? Која књижевна дела су оставила утиске на Вас?
Весна Радовић: Ја сам се школована у СФРЈ Југославији, када је школа била школа, ма шта ко мислио. Одрасла сам читајући класике. Заправо, гутала сам књиге, што обавезну школску лектиру, што одабране. Блиски су ми руски пјесници, другујем са неким њиховим савременицима. Недавно сам послала пјеснику Јевгенију Чигрину његове одабране пјесме, које је објавио часопис “Траг” у Р. Србији. Волим да читам поједине латино-америчке писце, ценим Халида Џубрана…
Поставља се питање, колико су код нас заступљени и преведени, поједини квалитетни савременици? Колико се ми, заправо познајемо, а живимо и стварамо на истом континенту? За даље, да не говорим… Одмах осетим и препознам, шта је добро, ко је даровит, невезано за награде, тираже и сл. Као што су ријетки бисери, ријетки су, и велики таленти у свим областима. Радује ме што на овим нашим просторима препознајем квалитетне ствараоце. Посебно ме радује пар даровитих жена које стварају у региону, а сјајне су. Само кад би још то неко цијенио!
АСинфо: Да ли издвајате неко од Ваших дјела као омиљено? Памтите ли неку промоцију као најупечтаљивију или неко познанство са књижевним ствараоцима нашег поднебља?
Весна Радовић: Волим својих 14 књига, као својих 14-оро дјеце. Можда “На чају код Љиље Брик” или књиге за дјецу… Лично познајем све значајне савременике у региону, са некима другујем преко 20 година, неки више нису са нама… У току сам стваралаштва на просторима бивше Југославије. Жао ми је, што сам слабије упућена у савремену словеначку књижевност.
АСинфо: Можемо ли ускоро очекивати објављивање ове збирке “Милост велике кише” и Ваше гостовање у Зворнику на неким од наредних Дринских сусрета или можда поводом Ваше промоције?
Весна Радовић: Када се мало смири ово зло које нас је глобално задесило, ето мене, преко Дрине! Нигдје се гости љепше не дочекују, него преко Дрине!
АСинфо: Која је Ваша порука за крај овог разговора?
Весна Радовић: Можда, стих из једне моје пјесме:
Прође живот у чежњи,
У чекању бољитка;
И некој сталној тежњи
Да се добије битка.
На путу до самоће –
Песма везеног стиха,
С јесени сетна и тиха
Од вековне глувоће.
Ако ме чујеш, видећеш,
Mи зидамо столеће;
Зато, немој да дрхћеш,
Опет ће доћи пролеће!
Разговор водио : Дејан Спасојевић
RSS