ИСТИ
Кад се сретнемо химнична прича потече, о умјетности, музици, поезији, Богу.
Свира гитару да и уво радосно буде.
Воли цијели свијет, што је локално, у личну карту стане.
Увијек се догоди да ме угледа први, присутан пажњом воли сусрете наше. Син Матео центар је његовог свиjета, труди се да га најљепше чуди, по звању катехета. Nomen Дражен – предзнак племенитог бића, презиме Марек наслијеђем проноси. Сличан је тајни најљепшег открића. Кад кажем Марек одјекује човјек. Дуго се срећемо на живота писти, други се мијењају, вријеме их промјени, околности, шта je, не знам? Марек је увијек ИСТИ.
ОДЛАЗАК ЛЕДЕНОГ ДАНА
Потрошено у дубини,
Сунце склизну у невид,
представу светла дотакао сан.
Поглед из корена ока,
нестаде у тами, ноћ црна сцена, постала,
Месец и звезда, гледају се сами.
ЦРНИ ЧОВЈЕК
Из сјећања истјеран,
кад умре, превари муку,
у времену просута прича,
забринут кад га не туку.
Магацин патњи он крије,
путник без повратне карте,
Африке жарке син је,
бијеле лажи га прате.
Црни човјек још памти,
ко му је силовао слободу,
како су робове претке,
мрзили у ходу.
Из племена Масаи,
на Бродвеју сад свира трубу,
све су му отети знали,
једино му вратише тугу.
ДУБИОЗЕ
Харису Варешановићу,
(Хари Матахари)
Зашто истине чекају,
мора ли се искуство плаћати,
зашто љепота престаје,
зашто се не може враћати.
Радују ли се траве,
да ли сновима дувају вјетрови,
зашто се памте несрећни,
зашто умиру цвјетови.
Андреја Ђ. Врањеш
Андреја Ђ. Врањеш.
RSS