Home / Društvo / ИТЕРВИЈУ СА ЉУТОМИРОМ РУНДИЋЕМ РОМАНИЈСКИМ, КЊИЖЕВНИКОМ ИЗ ЛОЗНИЦЕ

ИТЕРВИЈУ СА ЉУТОМИРОМ РУНДИЋЕМ РОМАНИЈСКИМ, КЊИЖЕВНИКОМ ИЗ ЛОЗНИЦЕ

ВИ СТЕ КАЖУ НАЈБОЉИ ПИЛОТ МЕЂУ КЊИЖЕВНИЦИМА И НАЈБОЉИ КЊИЖЕВНИК МЕЂУ ПИЛОТИМА?

Смех…Да, могло би се и тако рећи јер је мали број мојих колега који пишу. Сент Егзипери, Војислав Ескић из Ниша и Суад Хамзић из Зворника су се окушали у прози. Моја је предност, ако је има, можда у томе што сам разноврснији, јер пишем поезију и прозу.

-ОД КАДА ДАТИРА ТА ВАША ЉУБАВ ПРЕМА ПИСАЊУ?
-Могло би се рећи да пишем од основне школе. Е, сад те песмице којих се радо сећам, и које и нису од неког поетског значаја, ипак су мом књижевном бићу дала неко усмерење. Касније, током војног школовања, униформу сам обукао са 14 година, писао сам углавном љубавну поезију.У раним двадесетим почео сам све више да се дефинишем мисаоним стиховима. Да би се тај опус касније проширио. За сада имам објављених 5 књига поезије у којима су стихови широког поетског жанра и једну књигу кратих прича.

– ВИ СТЕ ЧЛАН УДРУЖЕЊА КЊИЖЕВНИКА СРБИЈЕ НАЈСТАРИЈЕ И НАЈЦЕЊЕНИЈЕ КЊИЖЕВНЕ ИНСТИТУЦИЈЕ У СРБИЈИ. ШТА ЗА ЈЕДНОГ ПИСЦА ПРЕДСТАВЉА ТО ЧЛАНСТВО?

– Да, ја сам члан Књижевног друштва Косова и Метохије од новембра 2013.године. По статуту Удружења књижевника Србије, ми смо њихов огранак. Имамо исту чланску карту, и иста права и обавезе.Председник КД КиМ је уједно и потпредседник УКС-а. Несумњиво да чланство у УКС-у представља врхунац књижевног стремљења сваког писца.У поплави разних удружења која ничу на разним основама али најмање на квалитету, кровно УКС као најстарије уметничко удружење, основано је 26.маја 1905.године, труди се да одржи ниво квалитетног чланства и свеопштег културног деловања у Србији па и шире.На челу овог удружења били су многи еминентни српски писци.Од новембра прошле године председник УКС-а је Милован Витзезовић наш чувени књижевни стваралац. И да појасним један појам који је за многе непознаница. Чланством у овом удружењу или рецимо у Удружењу књижевника Српске, стиче се звање књижевника.

ВИ СТЕ СВОМ ИМЕНУ ДОДАЛИ НАДИМАК РОМАНИЈСКИ. ШТА ТО ЗНАЧИ И ОТКУД ТАЈ НАДИМАК ЈЕДНОМ ЛОЗНИЧАНИНУ?

-Рођен сам у селу Врапци на легендарној Романији. У Кнежини сам завршио два разреда основне школе. Потом су се моји родитељи доселили у Лозницу где и сада живе. Међутим, ја се никад нисам одрекао родног краја и свуда и на сваком месту с поносом га истичем. Многе моје родољубиве и завичајне песме посвећене су управо мојој Романији. Сматрам да смо ми писци више од свих других у обавези да чувамо наше изворно порекло. Пошто имамо привилегију да пишемо и будемо читани тиме смо у могућности да се на неки начин одужимо родном крају. Сваки писац би требао оставити иза себе бар нешто о свом родном крају. Ето, одатле мој надимак Романијски.

А САДА НАМ КАЖИТЕ НЕШТО О КЛУБУ ПИСАЦА „ВУКОВО ПЕРО” ИЗ ЛОЗНИЦЕ, ЧИЈИ СТЕ ВИ ОСНИВАЧ И ПРЕДСЕДНИК?

-Клуб писаца „Вуково перо” из Лознице, настао је из чисте потребе организованог окупљања писаца са простора Подриња, пре свега почетника.Доласком у Лозницу 2011.године, прикључио сам се Књижевном клубу КУД-а „Караџић” јер сам желео да сву организациону и стваралачку енергију каналишем у оквирима овог клуба. Међутим, убрзо сам схватио да појединци „држе тапију” на књижевна дешавања у овом граду и да не желе никакав напредак ни ширење свог деловања. Дакле, нас петнаестак чланова, богом даних, били смо „књижевни гето” у који нико са стране није могао допрети.Поготову почетници. Предлагао сам да промовишемо почетнике и младе песнике јер сам сматрао да им треба дати шансу али и да анимирамо љубитеље писане речи и прихватимо их у клуб због омасовљења Добијао сам одговоре да је „Караџић” еминентан клуб и да он прима само већ готове и афирмисане писце. Нисам се могао с тиме сложити и као плод мог неслагања са тим појавио се Клуб писаца „Вуково перо”. Данас, после непуне три године, могу рећи да сам презадовољан како се та прича одвија. А, одвија се тако, што у свом чланству имамо 79 чланова.Од тога 30 писаца али и 49 љубитеља писане речи.Од почетне идеје да будемо клуб лозничког региона, стигли смо до тога….да су наши активни чланови писци и поклоници писане речи из Крупња, Прњавора, Осечине и Малог Зворника али и десетак чланова с друге стране Дрине из Зворника. Испоставило се да у овим местима нема организованих књижевних клубова и окупљања, те је Клуб писаца „Вуково перо” постао и њихов клуб и место окупљања и деловања.Требали од овога веће сатисфакције за уложени труд? Такође, морам напоменути да се Клуб афирмисао и као издавач. Помажено писцима око припреме књига, лекторисања, рецензија и усмеравамо их на штампарије које нуде најповољније услове за штампање књига. Организујемо промоције књига и књижевног стваралаштва, како наших чланова, тако и свих других писаца са ширих простора бивше велике државе.

-И НА КРАЈУ, ГОСПОДИНЕ РУНДИЋУ, КАЖИТЕ НАМ ДА ЛИ ПОСТОЈИ НЕШТО ШТО ЈЕ ВАШ РАД УЧИНИЛО ПОЗНАТИМ НА ШИРИМ ПРОСТОРИМА И КОЈИ СУ ВАШИ ПЛАНОВИ У НАРЕДНОМ ПЕРИОДУ? –Што се тиче мог књиженог рада, евидентно је да сам са песмама:„Молитва ратника са Цера”„Лаку ноћ моја дамо” и „Амира” постао познат великом броју читлачке публике, посебно женском…смех… Затим, до сада сам написао 18 рецензија колегама писцима са обе стране Дрине али и 11 предговора и уводних речи у разним Зборницима и Антологијама. Добитник сам и великог броја награда и признања за своју поезију. Многи ме у последње време препознају и по раду и деловању Клуба писаца „Вуково перо”. Тскође сам снимио и 5 документарно-играних филмова за продукцју 3Д из Лознице. Што се тиче планова. Они су везани за Клуб и његово функционисање, а на личном плану желим да ове године издам готове књиге песама: “Хазардер” и други део прича „Досањано небо”.

Извор: АСинфо ( Дејан Спасојевић)