И СУТРА БИ ПОНОВО НА КОШАРЕ: Исповест српског војника са Кошара чија се лична карта види на снимку ОВК

Када су нас напали терористи на Велики петак, 9. априла 1999. године, спавао сам у шатору иза карауле Кошаре. Успео сам да узмем само пушку и излетим у блузи, без јакне. Сва наша документа остала су у згради карауле.

Овако за „Новости“ прича Радојко Ровчанин, из села Павино Поље у Црној Гори, који је војни рок као двадесетогодишњак служио, између осталог, бранећи нашу границу, као део 53. граничарског батаљона Војске Југославије. У рејону Кошара био је од 12. децембра 1998. до 14. јуна 1999. године.

„Пробудили су нас минобацачи, успео сам да узмем само пушку и око 130 метака и излетим у блузи, без јакне. Нашао сам заклон, испуцао сам метке и оставио неколико у џепу, да имам за себе, да ме не ухвате живог. Сва наша документа остала су у згради карауле. Међу њима и моја лична карта, коју сам пре неки дан видео на снимку терориста, први пут после 22 године“.

„Караула је била у рупи, а они су нас посматрали с брда и напали. Повукли смо се да се консолидујемо и укопали се у ровове. Они су тада ушли у зграду, где су нам била сва документа. То су те личне карте које су снимали. И слике са Кошара које сам чувао за успомену су ту остале“ прича Ровчанин и сећа се да три дана од напада на Велики петак није ништа јео, али су, ипак, одолевали припадницима ОВК, док нису стигле помоћ и храна.

Слике се само ређају. Нема телефона, ни сата. Битно је само дочекати нову зору. Стижу вести о погинулима. Гађају са свих страна, минобацачима, снајперима, а још уз то и НАТО агресија.

„Наш батаљон је био стално на Кошарама. Нас граничара око 130. Остали су долазили да помажу, али су се враћали. Ми смо били до последњег трена. Било је и Руса, добровољаца. Када је 14. јуна почело повлачење наше војске, спустили смо се у Брус. На Проклетијама је и даље било снега. Тада сам се први пут после 9. априла окупао. Ноге нисам осећао“, наставља Радојко.

Месецима је, каже, живео у страху. Када је касније у Краљеву, исто као војник, срео комшију из села, није га препознао. Последице са Кошара су остале. Сећа се свега, не заборавља. Када заспи, не може мирно да се пробуди. Скочи, чим чује да се неко шуња. Иако су то само укућани. Живи у свом селу, одакле је и отишао у Војску Југославије. Бави се сточарством, стални посао нема. Нико му се од званичника у Црној Гори није захвалио. Каже, од претходне власти, није ни очекивао. Можда ће сад, додаје, када су дошли ови нови.

Али, не каје се.

„Лепо је када ти неко каже хвала. Али, нисам ја због тога земљу бранио. И сада, после свега, отишао бих опет. Сутра. Кроз све бих опет прошао. Само кад бих знао да ће заувек бити српско. Мора бити српско“, поручио је он.