
Кад је последњи пут цветала трешња
Сећаш ли се кад смо у сумрак крали трешње?
Ти, опрљена сунцем,
ја, занесен твојим смехом.
Имала си најлепше пеге у лето.
(Волео сам трешње, ето.)
Држао сам стражу,
говорила си пуних уста, опијена слашћу,
да ћеш ми родити петоро деце.
Још чујем ехо.
Да, тако си говорила.
Сећаш ли се кад смо у јулу бежали од кише?
Капи су лебделе,
а прсти се лепили ко шећерна вуна.
Тражио сам те све више и више,
а ти, снова пуна,
топила си се на месечини.
Сећаш ли се?
Не умем више да дишем.
Тражио сам снове у твојим недрима,
жарио те по бедрима,
пио кишу из твог пупка.
Рекла си да не смем
и свукла ми осмех с лица гипкошћу балерина…
Сећаш ли се птица?
Сећаш ли се вина?
Сећаш ли се стајања у реду?
Ти, млада студенткиња,
ја, момак од свиле.
(Дуге су то ноћи биле.)
Мрсио сам ти косу
и шапутао да останеш
јер никада више неће бити лета
и речи су мале издалека.
Насмешила си се као кокета
и танким прстима што су трешње брале
исцртала – не треба ми прстен од папира –
а онда су почеле кише.
Чујеш ли како ветар свира?
Сећаш ли се да си се вратила?
Цртао сам ти две Америке по грудима
сатима…си се смејала и инатила
док си се облачила брзином ветра
и побегла аутопутем
говорећи – не овде, никад овде!
Красио сам те сузама,
просио пољупцима,
све си одбила и постала река.
Сећаш ли се?
Сећаш ли се…ма, не сећаш се ти зиме.
Смеју ми се некад кад изговорим твоје име.
Кажу да измишљам,
бандоглаво псето!
Не вреде трешње, а ни реке ни пупак, ето,
већ те склапам речима, пишем песме,
певам духовима о животу
и затварам очи, окрећем главу,
а време пече, окренути се не смем.
Убила си ме једног јутра на перону.
Зазвонио је новчић у шеширу,
а оне трешње
и снови
и месец…не знам.
Ја нисам више момак од свиле,
а ти немаш више пеге у лето.
Тражио сам те у књигама, на папиру,
а ти дама, презрела си моје песме,
гладиш мачке, бљујеш речи у свом јединственом маниру.
Шта то сија на твојој руци?
Проклете нека су трешње!
Аутор: Александра Ђорђевић
RSS