
Кочићева награда за 2023. годину припала је књижевнику Ђорђу Сладоју, одлучио је жири у саставу Ранко Рисојевић члан, Предраг Бјелошевић, члан и Душко Певуља, предсједник жирија.
Ђорђо Сладоје представља једног од најистакнутијих савремених српских лиричара; аутор је замашног и запаженог опуса од шеснаест засебних збирки (појединих и у више издања), те девет књига изабраних пјесама (од којих једна и на руском језику, у избору Андреја Базилевског, Москва 2007), наведено је у саопштењу Удружења књижевника Републике Српске.
Тај и такав опус представља аутора као тренутно најзначајнијег представника стражиловске лирске нити, поету тананог и свестраног осјећања традиције и препознатљиве душевности.
На плану опште слике савремене српске поезије, Сладоје је истовремено пјесник најкомплекснијег али и најнепосреднијег лирског израза православне духовности. Интезитетом осјећања самилости и сапатње његова поезија равна се с пјесништвом Алексе Шантића и Десанке Максимовић, свједочећи и за наше вријеме моћ пјесме да изрази и побуди најтананију емоцију.
Ненаметљиво, али суверено, Сладоје влада пјесничком формом и најбољим насљеђем модерне лирике, активирајући често префињену иронију и веома карактеристичан, благотворан хумор. У тематско-мотивском погледу, Сладојева поезија је (нарочито од 1992. године) хроника људске патње у злом времену, али и хроника националне патње, туге и пораза, сеоба и смрти, нарочито оних крајишких, прекодринских и косовских.
Генерално, Сладојева поезија је риједак и драгоцјен спој пјесништва високе културе, племените осјећајности и изразите националне свијести, као израза завјетног памћења упркос времену солипсизма и дезинтеграције. Сваком новом књигом он успијева да учини по неки квалитативни помак на темељу већ потврђених вриједности, што је случај и са романом у стиховима Модре жилице, који је објавио Центар за српске студије у својој едицији Српски преглед.
Између Петра Кочића и Ђорђа Сладоја постоје бројене стваралачке подударности, прије свега по њиховом служењу српском језику и припадништву репрезентативном току српске књижевне традиције.
Ђорђо Сладоје, једако колико и његов знаменити претходник, књижевност не доживљава као самосврховиту, апартну чињеницу, већ као суштинску посвећеност својој култури и српском народу, проговарајући у својим књигама о његовим величанственим узлетима, али и трагичним удесима и ожиљцима савременог доба.
БИОГРАФИЈА
Ђорђо Сладоје рођен је 1954. године у Клињи код Улога,у Горњој Херцеговини.Гимназију је завршио у Сечњу, а студије социологије у Сарајеву. Објавио је књиге пјесма: Дневник несанице (1976), Велики пост (1984),Свакодневни уторник (1989), Трепетник (1992), Плач Светог Саве (1995),Петозарни мученици (1998), Далеко је Хиландар (2000), Огледалце српско (2003, 2018), Мала васкрсења (2оо6), Манастирски баштован (28,2009), Злаатне олупине (2012), Силазак у самоћу (2015), Певач у магли (2017), Занатски дом (2019) , Димни знаци ( 2023) ,роман у стиховима Модре жилице (2021) и књигу прича Доживљаји лирског торбра (2022).
Објавио је и књигу пјесама за дјецу Немој да ме зазмајаваш (2оо4), те књиге изабраних пјесама Дани лијевљани (1996), Чуваркућа (1999), Душа са седам кора (2003), Поглед у авлију (2006), Горска служба (2010), Земља и речи (2011) и Одлагање одласка (2019). Приредио је Најлепше песме Рајка Петрова Нога (2002).
Пјесме су му превођене на више страних језика и заступљене у многим антологијама српског пјесништва. У Москви му је, 2007. године, објављена књига изабраних пјесама на руском и српском језику – Привикавање на будућност – коју је приредио Андреј Базилевски.
Награде: Изузетна Вукова награда, Извиискра Његошева, Змајева награда, Дучићева, Дисова, Шантићева, Жишка хрисовуља, Бранко Ћопић, Лаза Костић, Јелена Балшић, Марко Миљанов, Ристо Ратковић,Скендер Куленовић, Душко Трифуновић, Матијевић, Петровдански вијенац,Круна деспота Стефана Лазаревића,Кочићево перо, Кондир Косовке девојке, Печат Вароши сремско карловачке,Бранко Радичевић, БИГЗ-ова награда, Пјесник – свједок времена, наград листа Младост, Град писаца – Херцег Нови, Заплањски Орфеј, Октобарска награда Врбаса, Одзиви Филипу Вишњићу, Велика базјашка повеља (у Румунији), Рачанска повеља, Деспотица Мати Ангелина, Змај Огњени Вук, Песничко успење, на 700-годишњицу манастира Бањска,а за критику Награда „Милан Богдановић“.
Ђорђо Сладоје је добитник признања Министарства културе Србије за изузетан допринос националној култури.
Библиотека „Стефан Првовенчани“ из Краљева, поводом нагрде Жичка хрисовуља, организовала је разговор о Сладојевој поезији и 2008. године , објавила зборник радова са тог скупа – Ђорђо Сладоје, песник. Центар за културу у Плужинама и новосадски издавач Орфеус објавили су, 2016. године, зборник радова са научног скупа о поезији Ђорђа Сладоја под насловом Силазак у самоћу, а Ранко Поповић је 2020. године објавио књигу записа о Сладојевој поезији под наловом Скућен у ријечи.
Od 2021. do 2023. године Сладоје је био главни и одговорни уредник Летописа Матице српске.
Живи у Новом Саду и у Калиновику.
RSS