КРСТИЋ У ПОРУБУ
( 11.09.1993.г.)
А шта да понесем? Стојим разапета,
у руци ми црна врећа сашивена,
у порубу скривен крстић од дрвета,
у стомаку спава беба нерођена.
Спаковаћу дјелић оних срећних дана,
умотаћу сину млијека и погаче,
одглумићу како могу све то сама,
а тако ме страх, тако ми се плаче.
И са зида икону, нашу Крсну славу,
Светог Ђорђа да нас прати на том путу,
два-три зрна тамјана да сачува главу,
и зашивен новац у старом капуту.
Спаковаћу наду, без ње пута нема,
и груменчић земље прадједова мојих,
на дну вреће црне страх к’о авет дријема,
а ја газим храбро, к’о да се не бојим.
И на крају наду, нека нам се нађе,
кад нас у колони обавије тама,
и молићу Бога да нас не пронађе
залутали метак из борових грана.
Аутор: Рада Јањушић
RSS