Желим да међу људима влада разумевање и поштовање.
Кучкар Наркабил је постао познат српским читаоцима романом „Желим да видим твоје очи“ који се бави темом авганистанског рата и последицама које је он оставио на учеснике (Галаксијанис, 2022) а о којем су се и критика и читаоци веома повољно изразили. Повод за разговор је и друга преведена књига овог аутора чији је издавач АСоглас на челу са Дејаном Спасојевићем, а преводилац Валентина Новковић, професор руског језика и књижевности, преводилац и књижевник.
Разговор и превод: Валентина Новковић
Ваша прва књига, са којом су српски читаоци имали прилику да се упознају, „Хоћу да видим твоје очи” наишла је на срдачан пријем и код читалаца и код критичара.
Повод за разговор је још једна Ваша књига на српском. Реч је о збирци прича „Случај у туђини“ (издавачка кућа „АСоглас“).
Колико дуго су настајале приче из ове књиге?
На почетку желим да Вам изразим дубоку захвалност за превод моје две књиге са руског. Ове књиге су првобитно објављене у Русији. Неизмерно ми је драго што сте им посветили пажњу и што су Вашим трудом моје књиге доспеле у руке српских читалаца. Ви нисте само искусан преводилац, већ и личност која успешно промовише моје књиге међу српским читаоцима, писац који се искрено труди да их упозна са мојим радом. Захваљујући Вама неколико мојих прича на српском језику објављено је у бројним штампаним и електронским публикацијама у Србији. Неизмерно сам захвалан на таквој пажњи према мом раду. Захваљујући томе, поново сам осетио да је књижевност сила која не познаје границе. Ваше лепе речи о томе да ове књиге треба да буду у дому сваког Србина дале су ми посебну снагу.
Своје приче стварам веома брзо. Кажу: „Гвожђе се кује док је вруће“. Придржавам се правила да морате одмах све мисли пренети на папир, док су у твојој глави, у тренуцима када ти је та потреба на души. Једном речју, трудим се да пишем кад ме обузме, ма како да испадне, док постоји жеља. Или бар у својој глави правим план шта ће бити почетак дела, а шта крај. Не волим да остављам готову идеју за касније, посебно у стваралаштву. Захваљујући томе и друга књига је била готова за кратко време.
„Човек је углавном прича, али обично себе сматра епом“, написао је Г. Е. Малкин. Како доживљавате човека, шта му је највредније?
Ох, добро речено! Нисам раније чуо ту мисао. Ове речи су ме заиста изненадиле! Искрено ме задивиле ове речи. Искрено говорећи, у најмањој причи може се сакрити потенцијал највећег романа, суштина самог живота, бића! Свака од тајни које леже у најзабаченијим угловима људске душе, сваки њен циљ може постати тема за читаво дело. Није битно како се ће звати. Битна је суштина, садржај тих тајни, циљева. У дело се може сместити велика трагедија, на исти начин човек може да носи невероватно велики терет у својој души.
Кога од писаца, приповедача посебно цените?
Све добре писце сматрам својим учитељима. А добре приче сведоче да на свету постоји права књижевност. Подржавам изреку великог писца Габријела Гарсије Маркеса да „на писање кратке приче трошите онолико енергије колико и на писање великог романа…“. Прича је најбољи од књижевних жанрова. Јер једна прича може садржати цео живот човека. Како кажу велики писци: „…роман побеђује сакупљањем поена, а прича нокаутом…”. Добар може покрити живот човека од рођења до смрти, одражавајући све његове радости и искуства, успехе и падове. Да будемо поштени, снажна, добро написана прича може бити вредна неколико осредњих, бомбастичних романа. Прави писац може у једној малој причи да каже оно најважније што други не би могао да каже у великом роману. То је оно што се зове истинска креативност.
Да, питали сте за моје омиљене писце приповедаче. Увек ме изненађују неочекивана решења у причама А.П. Чехова, сналажљивост и језгровитост О Хенрија, Хемингвејева искреност, широка промишљања Маркеса, жеља Нодара Думбадзеа да пробуди у људима лирска осећања, отвореност представљања суштине, међу узбекистанским писцима, свиђа ми се стил приповедања Шукура Халмирзајева, виталност његових прича, начин описивања стварности на суптилан начин, невидљивим очима Уткира Хашимова, јасноћа и виталност мисли у високоуметничким делима Хајридина Султанова, живописних ликова у причама Мурада Мухамеда Дуста. Читам приче ових писаца изнова и изнова.
Преводећи приче из књиге „Инцидент у страној земљи“, видела сам да је Ваш стил приповедања веома сличан Чеховљевом? Шта је потребно да се напише добра прича коју читаоци неће заборавити?
Хвала на овом поређењу. Ово признање ми је веома вредно. Такође, захвалан сам што су захваљујући Вашем труду, преводи мојих дела постали познати у вашој земљи.
Добра прича се не пише, она се рађа. Докле год се прича појављује, ја живим у њој. Верујте ми, не пишем, прича се сама пише. Изгледа да ми неко диктира, а ја све то пишем. Понекад се појаве сасвим неочекиване одлуке, а завршетак се испостави потпуно другачијим од планираног на самом почетку. И роди се добра прича, чак и боља него што сам је замишљао.
Када постанем сведок било које појаве или догађаја, у мојој души се нешто догађа. И то је све: већ схватам да ме то неће оставити на миру док не створим неку врсту дела. Свуда ме прогања, чврсто се настани у мојој души као тешко бреме. И мислим на о томе свуда: код куће, на улици, на састанку, на свадби или на рођендану пријатеља у кафићу. Тога ћу се ослободити тек када га напишем. Писац, он је такав, може да ствара када разговара са вама или док пролази улицом. Писац не ствара своја дела само седећи за столом, он пише где год је то могуће.
Једном речју, писац треба да пише о ономе што га је заиста узбудило, дирнуло у срце, натерало да осети бол, уселивши му се у срце. То је све!
Ви сте заслужни новинар Узбекистана, угледни писац чија се дела читају широм света, како новинарство утиче на ваш књижевни рад, да ли у њему налазите инспирацију за своје књиге?
Новинарство нас учи ефикасности, будности, учи нас да јасно одговоримо на ове или оне догађаје. Без обзира на то шта пишете: да ли је то чланак или порука, без обзира у ком жанру је написано, све ово служи за стицање искуства и развијање вештина. То код човека развија вештину писања и то је добро.
Писац који сваки дан нешто пише, не заостаје за реалношћу, реалношћу живота. Новинарство је важна етапа на путу ка великој књижевности. У делима креативне личности која, иако не пише сваки дан чланке, већ води макар дневник, постоји динамичан, професионални раст.
Новинарство нам помаже да разумемо наше разумевање света, да усавршимо своје вештине. Писци који су некада радили у области новинарства увек имају више могућности и потенцијала да савладају било који жељени књижевни жанр.
Искрено говорећи, у томе што сам постао писац, новинарство је одиграло фундаменталну улогу. Дакле, новинар који ради у штампи може касније, ако то наравно жели, постати добар писац.
Која је улога новинарства у савременом свету?
Улога новинарства у свету се ни са чим не може упоредити Новинарство је страшна сила: може се користити и за добро и за зло. Новинарство може да изазове колапс читавог човечанства, и обрнуто, може да буде амбасадор мира широм света! Цео свет је изграђен на информацијама, а информације могу да га униште. Новинарство стоји између белог и црног. Морамо уложити све напоре да га повучемо ка белом, односно доброти. Ово је наша дужност према целом човечанству, планети.
Добитник сте многих значајних награда за новинарство и књижевност? Шта Вам оне значе?
Да, награде и титуле неће написати дело за писца, али значе да овај исти писац зна добро да пише, одлично. Награда је признање. Писцу нису потребне лажне похвале, већ искрено признање његовом раду и таленту. То му даје снагу, инспирацију, мотивише га на нова достигнућа.
Лажна похвала је гора од увреде. Они који хвале осредњег писца су лицемери, жао ми је оних који такве писце хвале за своје себичне сврхе, надајући се да ће нешто добити, и оних који су тако незаслужено хваљени.
Не знам за вас, али таквих „малих људи“ је много око мене (друго име нисам могао да нађем). Признање – то је оно што вам је потребно за истински талентованог ствараоца. Да будем искрен, да ми остане само један прави читалац, писао бих само за њега, неуморно бих писао за њега.
Награде писцу дају неке предности у друштву (у нашој земљи је тако), али његов прави ауторитет одређује љубав читаоца, општенародно признање. Након што добије награду, за њега се ништа не мења: ни он, ни његова дела. Добио сам многе међународне књижевне награде. Различити су по вредности, предности. Али, било ми је веома драго што сам их примио за свој рад. Те награде сматрам признањем за свој рад и труд. Недавно ми је писала преводитељка по имену Зулхумор Мирзајева. Она ме је обавестила да је једна издавачка кућа (чије име не могу да изговорим на енглеском) у Сједињеним Државама хтела да објави моју давну причу под називом „Ноћна мора“, чији је превод на енглески објављен у тој земљи. Укључили су је у збирку кратких прича. Послала је питања од издавача упућена мени, питајући о Узбецима, о томе које су особине моје нације величане у причи и тако даље. Нисам могао ни да сањам о томе. Био сам захвалан Зулхумо која ме је о томе обавестила и издавачком кућом која је објавила моју причу. Наравно, такво интересовање импонује.
У ствари, моја права награда је подршка, љубав мојих читалаца. Нема веће награде од признања ваших читалаца. Веома је пријатно, али у исто време и одговорно.
„Упоредио сам свет са шаховском таблом –
Ово је дан, ово је ноћ. И пешке? Ми смо уз вас“, написао је Омар Хајам. Са чиме бисте упоредили свет?
Живот поредим са сценом. Сви играмо своје улоге у драми коју је написао Свемогући. Ако пажљиво посматрате споља, схватићемо да је наш живот право позориште. На сцени под називом Свет видећете различите ликове, судбине, људе и нељуде. Понекад, у разговору са колегама драмским писцима, кажем пола у шали, пола озбиљно: „Живимо у драми коју је створио Свемогући, не знајући шта тражимо, а шта ћемо изгубити“.
Али, ми се ипак трудимо да сами пишемо драме. Наше поступке надзиру сам Створитељ и анђели…”.
Једном речју, живот је за мене драма! Шта год да је, не бих желео да нехотице паднем са животне сцене.
Недавно сте боравили у Минску на Данима узбекистанске културе, у оквиру Међународног сајма књига. Какве утиске сте понели са ове манифестације, шта Вам је посебно остало у сећању?
Белоруси су веома искрени, добродушни људи који желе добро свима. Ја сам у ово уверен. Овај народ је много тога доживео у својој историји, видео много недаћа и ратова, можда зато толико цене мир, пријатељство, доброту. Сваког прихватају отвореног срца.
Током Другог светског рата, многи Узбеци су страдали на белоруском тлу. Бранили су Белорусе, Белорусију. Стога, овај народ дубоко поштује узбекистански народ. Не заборавља оне који су за њега проливали крв. Они себе називају европским Узбецима, а Узбеци – источним Белорусима.
Веома сам задовољан искреним односом Белоруса према Узбецима, према узбекистанској књижевности, узбекистанским писцима и песницима. Имамо веома топле односе са Белорусима. У нашој земљи, дела белоруских писаца и песника редовно се објављују у књижевним публикацијама. Уопштено, било која мало топла
Генерално, Узбеци веома високо цене сваки добронамерни гест. Они су отвореног срца. И у том смислу, Белоруси су веома слични нама.
Каква је улога преводилаца у књижевности?
-Превођење су крила књижевности сваког народа. То је лет стваралаштва светских писаца, пут ка светској књижевној платформи. То су мисли и тежње народа, које су изражене на језицима народа света. То је упознавање света са културом, животом другог народа. Превод је одраз душе једног народа! Добар преводилац мора бити у стању да разуме душу и психологију писца, да ухвати његово расположење у датом делу. Његове мисли треба да раде у складу са мислима аутора, чија дела је почео да преводи. Треба да буде у стању да пренесе лепоту његовог срца, да продре у душу писца. Ово није дато свима: прави преводилац не преводи само дело, он мора да живи у свету тог писца, да разуме одакле је дошла светлост која осветљава његов ум. Превод је креација, грациозна, суптилна креација…
Нисте само новинар и прозаиста, већ и песник. „Поезија је унутрашња ватра сваког талента“, веровао је Ф. Достојевски. Шта је за Вас поезија, коме песник данас пише?
Поезија је за мене чуђење, љубав. Језик стиха је језик срца, револт стиха је бунт духа, а љубав стиха је божански пламен. Песма има све: не може свако да разуме језик осећања. Нека и не може. Иако не разумеју сви целу суштину песме, она их ипак узбуђује, изненађује, насмеје или измами сузе. То значи да још није све изгубљено, души постоји нешто што вас тера да размислите о реченом. Ако песма не пробуди осећања у човеку, онда је крај! Значи, ти си као звер! Поезија нам је потребна да нам душа не отврдне!
Шта је најважнија ствар у животу човека?
Љубав! У њој је све! Љубав је оличење светлих осећања, великих спознаја! Ако умеш да говориш језиком љубави, сви ће те разумети, сви! Језик љубави је универзални језик. Љубави нису потребни преводиоци. Она говори језиком очију, погледа, срца, тела. Цела суштина човека који воли претвара се у један, једини језик – језик љубави! Када он проговори, постаје јасно да је добар, јер је љубав производ светлости, доброте.
Желим да љубав тријумфује широм света, да међу људима влада разумевање и поштовање.
Разговарала књижевница, преводитељка, професорка Валентина НОВКОВИЋ (Србија).
RSS