Лијек за мир…
Волим тај сутон који ми смирује корак. Застанем и ставим тачку на још један датум у календару. Мисли своје причестим мирисом процвалих липа. Јутро чувам за онај укус сијете што дише на мом јастуку. Очи се можда и разбуде, али тај осјећај да нешто вучем за собом прати ме, попут стеченог страха од воде.
Изаћи из стана, не значи спустити терет. У пракси се показало да је унутрашњи џеп од сакоа на лијевој страни најсигурније скровиште за такав пртљаг.
Кажу да осмијех лијечи све, пуно не кошта, не треба рецепт са потписом и печатом специјалисте, али му је начин употребе компликован. Нико није одредио колико и када треба да га користите.
Један до два осмијеха, три пута дневно или на сваких дванаест сати, не значи да ћете бити излијечени.
Зато ја прибјегавам алтернативној медицини. Природно је да уз одређене тактове музике замислите се, да заплачете, да испустите уздах или прозборите по коју ријеч, онако, више за себе.
Таква рецептура има и једну ману, а она се односи на тешко проналажење адресе за примјену ове врсте тинктуре. Јер, превише људи, обавезе које се тискају са вашим потребама, изгураће и оно мало жеље да бринете о свом унутрашњем здрављу…
Ни разговор са другим бићем није толико поуздана терапија током лијечења, јер људи слушају само оно што их интересује, свака туђа бол или брига је вишак за њихове дланове и, у исти мах, реже њихов умртвљени слух.
Међутим, ко жели да живи, нађе вријеме и за свој живот. У пракси се показало да је црква и само присуство на литургији или вечерњим богослужењима љековито, без обзира на вјернике који вас мимоилазе или стоје тик уз вас… Јер, свако је окупиран својим мислима или је, пак, заузет туђим кретњама.
То је мјесто гдје на сваку прозбу ја спустим руке с лица и дозволим да низ образе крене извор туге. Свака кап не клизи да би се у свом крају осушила већ да би задобила пупољак наде и смирења. Проста молитва, састављена од свега пар ријечи – “Господи помилуј”, са дрхтвих усана излије све скривене оштрице које су ме до тог момента резале. Сваки терет као да добије крила, и ја могу јасно да видим да се моје прогутано оваплоћује, одлази од мене, међу полијелеје ка централној куполи, гдје га, раширених руку, чека Христос Сведржитељ.
Све што тише зборим, то гласније одјекује патња мога срца, мијеша се са осмогласником пјевнице и кроз презвитерски благослов отпушта уморну душу.
Изгубих немир у тропарима и кондацима, везах га међ’ старословенске рамове – аз, буки, веди, глагољи, добро, јест…, и тако до слова… За то вријеме бивам свједок његовог преображаја, пресвучен у ново рухо, мој немир раширених руку дочекује своју Педесетницу и враћа ми се пострижен и са другим именом – МИР…
Аутор: Николета Петровић
RSS