Мама
Ноћ је мирисала даровима љета,
Небом је горјело безброј воштаница
И рањена душа маленог дјетета
Са копреном туге преко бл’једог лица.
Стајао је доље са братом и баком
И гледао горе, ко да нешто тражи,
Као да се мири са болом и мраком,
Погледом што и зло најстрашније блажи.
Ено је наша мама, брате, погледај,
Зачу свемир вапај безгрешног анђела
И сакри се мјесец и згасну му сјај
И сли се у јецај васиона ц’јела.
То је мама, брате, гледај, ено је,
Гледај, наша мама најсјајније сија,
Чуђаше се зашто плачу обоје,
Патњом измучена душица дјечија.
Све нас чује, рече, па узвикну: Мама!
Док га јецајући љубљаху по глави,
А она звијезда зајеца и сама,
Кад ручице мале око уста стави.
Зови је љубави, мољаше га бака,
Кријућ’ да јој д’јете старо срце слама,
Док чудно сијаше оне зв’јзде зрака,
Божанственом јеком: мама, мама, мама…
Аутор Невен Милаковић
RSS