
Митрополит Амфилохије Радовић:
Великог старца Пајсија Светогорца сам први пут упознао 1966. године, када сам још био мирјанин. A известан период, од готово десет месеци, провео сам, већ као јеромонах, у близини његове келије.
Први пут остао сам тамо недељу дана. Пролазио сам тада кроз један веома тежак животни период. Тек што сам био стигао из Европе, опхрван њеним западњачким рационализмом и свим осталим везаним за то. Старац Пајсије ми је.пружио снажну и дубоку подршку.
Пре свега, слушао је веома пажљиво све што сам му говорио. а запазио сам да слуша не само са много пажње, него са пажњом и у молитви, што је изузетно значајно.
Рекох му: – Старче, ми интелектуалци, све подвргавамо испитивању и понекад ти дође да поставиш и питање „постоји ли Бог?“
На мене је оставио изузетно снажан утисак како се према томе поставио. Дословно ми је рекао ово:
– Не могу да појмим да постоје људи на свету који могу у то да сумњају.
Угледао сам тада истински бол на његовом лицу, бол који можеш да видиш на лицу мајке која пати због свог детета, које је у опасности да пропадне. Са таквим болом и толиком тугом се питао да ли је могуће да постоје људи који не верују. Видео сам да се иза те његове недоумице крије стварно искуство, сусрет са лицем Божијим.
Те незаборавне године, коју сам провео поред њега и на благословеној Светој Гори, расаднику светитеља, служили смо божанствену Литургију. Ја сам служио, а старац је појао. Али, како је појао! Као рањени јелен пред лицем Бога. Тако сам бар ја то доживео.
Када смо одслужили, старац је припремио јело: пиринач, парадајз, који је имао у својој башти и хлеб који је сам сушио. Мени је напунио тањир, а себи је сипао сасвим мало. Побунио сам се, говорећи да то није ваљано: да он једе као подвижник, а ја као гурман. Тада ми рече:
– Јеси ли монах? Буди, онда послушан. Зар си ти тако непослушан Црногорац? Овде је мој Бајум послушнији од тебе.
Упитах га изненађено ко је Бајум, јер сам знао да нема ни једног послушника. Онда ми показа ружин грм, који је тамо посадио. Оде до њега, стаде испред грма и рече:
– Дођи, Бајум, да види овај неповерљиви Амфилохије шта је истинска послушност.
. Како је земља око грма била свеже окопана и мека, почне да се уздиже и одједном одатле изиђе жаба. Говорим вам оно што сам својим очима видео. Затим рече жаби:
– Врати се сада, Бајум, на своје место, а увече иди да се помолиш.
Изненадих се и упитах га како се то Бајум моли. Објаснио ми је да жаба увече одлази пред један велики дрвени крст, који се тамо налазио и да „псалмопоје“. То ми је било чудно и у себи рекох: „Да ли се то старац шали са мном? О каквом то жабљем „псалмопојању“ ми говори?“
Још истога дана, чим је сунце зашло, угледах жабу пред крстом како крекеће: „Крекеке, крекеке“.
Оставила је на мене снажан утисак та старчева непосредна веза са животињама, управо онаква какву срећемо код светих људи.
RSS