МАЛА ПРИЧА О ВАСКРСУ 2020.
СИДНЕЈ
У Сиднеју су забрањена окупљања. Није забрањено кретање. На страници Храма Светог Николе који нам је најближи, пише да треба позовати свештеника у вези службе у ове дане прогона хришћана. Свештеник је наш млади и добри отац Немања. Некако ми је нешто говорило да ће бити тамо, у својој цркви за Васкрс.
За време католичког Васкрса нико није ишао у цркву, кажу суседи, познаници… Гледали су на интернету као да је Васкрс представа или филм, тако заваљени у фотељама грицкајући чипс и срчући кока-колу. Кажу, гледају тако и православци недељом службу. Чуј, беше ми чудно што католици па и неки православци седе у црквама и бејах поносна због те разлике, што ми стојимо из поштовања, због жртве, због пажње, због саучествовања, саједињења а сада да седим у фотељи и гледам службу Божју на телефону??!!
Заустављала је полиција возила, кажу, у време католичког Васкрса, да провере куда се креће народ, није ли далеко од куће. Казне су 1000-5000 долара по особи уколико се не поштују њихове мере. Рекох већ, није забрањено кретање али је ограничено на одлазак у продавницу, за образовање, вежбање и лекара.
Нисам имала тренутка сумње. Рекла сам мужу: ,,Ја идем у цркву у недељу. Одговорио је: ,,Идемо сви.”
Обукла сам децу свечано. Рекао је: ,,Па зашто? Нема тамо никог.” Одговорих: ,,Тако хоћу. Хоћу да деца знају да је Васкрс и да идемо у цркву, да је празник и да је свечано као и увек.”
Наредба је: не удаљавај се од куће. Па ја идем кући. Кажу само учење, здравље… па то је моја школа и лек. То је мојој деци путоказ а мени корен. Не бојим се! Не бојим се ни фарисеја ни замки. Идем кући. Идем ка спасењу. Учим децу. Волим Господа. Колико је људи страдало у име Христово!? Како је само Христос пострадао за нас!? А ја? Да не одем до Храма на дан Васкрсења његовог?! Не пристајем!
Уз пут нас није нико заустављао. Понела сам два јајета. На једном пише: ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ а на другом нацртано: 💜☦️. Стигли смо. Поред цркве су била једна кола али су брзо отишла када смо ми наишли. Можда су још неки људи учинили преступ и дошли у своју цркву на Васкрс. Двориште овог Храма је о великим празницима препуно народа. Жеже ли сунце или лије киша, препуно је народа. Данас, празно. Капија, закључана, катанац и шифра. Стегло ми се срце. Пољубили смо крст. Спустили јаја испред. Нека се, ето види, да је неко био. Стала сам да усликам тај тужни призор и тада се десио преокрет. Срце ми је заиграло. Појавио се отац Немања. Одједном је туга постала радост, догодио се Васкрс пред нашим очима. Не онакав какав би ми желели али се догодио. Отац Немања је откључао капију, отворио је и рекао нам да брзо уђемо. ,,Долази полиција повремено” каже. ,,Уђите брзо. Била је служба ноћас.” Унутра се осећао тамњан. Иконе су нас гледале са олтара и зидина, саме. Пољубили смо их. Помиловала сам их. Како нас свеци воле а ми то и не знамо. Стоје и чекају. Биће неке молитве кад је тешко, знају. Нема никог да са њима прославља васкрсење, њихову и нашу радост али не љуте се, ту су за нас када их се сетимо.
На столу близу олтара, где обично стоји много шарених јаја и чека освештење, данас само две обичне кутије из продавнице са јајима. Колико је мало Христу довољно. Колико много смо ми мали. Прва препрека и све је стало!
Спустила сам она моја два јајета. Ипак су стигла до цркве, до тамњана, до свеће и иконе. Клица живота је остављена у храму спасења. Најрадоснији празник а ја тужна. Зашто смо толико поклекли?
Опрости нам Боже. Научи нас и васкрсни у нама. Дај нам снаге.
Амин 💜☦️
Ваша Невена ТК
RSS