ОСТВАРИО МУ СЕ САН
Још као врло мали Мићко није пуно марио за правила. Његови вршњаци су се такмичили у разним друштвеним дисциплинама али њега то није занимало. Једни су се такмичили у добрим оцјенама, други опет у науци и умјетности. Али не, њега су занимале забаве и игре, покер апарати, а касније и журке и сличне ствари. Чак ни спорт није много волио. Ако би покушали да објаснимо његов имиџ кроз стих неке пјесме онда би то био „Мало виски мало Кока – кола“!
У то вријеме нико није могао ни замислити да ће бити нешто од њега у будућности, јер су се сви спремали за арену друштвеног живота на којој ће показати шта знају и умију, шта их је школа научила, а помало и одгој и кућно васпитање, и то све на прихватљив и уобичајен начин, поучени реченицом „учи сине“.
…али кола кренуше низбрдо…потврди се она да „ко учи знаће, ко се снађе имаће”
Рат, приватизација и постратни период направише своје, много тога пропаде па и добри обичаји и навике, дође вријеме да Мићко оствари своје амбиције и намири апетите. Одувијек је волио много пара с неке чудновате гомиле која се обнавља и маштао је интезивно о томе.
Мене је та животна прича, искрено, мало и ганула. Иначе плачем на те приче кад се неком оствари дјечачки сан па направи неки успјех, додуше на овакве се не може плакати или ипак може… све је ствар перцепције стварности.
Вријеме је пролазило и јунаку приче Мићку дође вријеме за остварење ове необичне жеље кроз сулуде друштвене околности и ерозију вриједности коју смо сви осјетили на свој начин. Али резигнација је узимала своје и само смо слијегали раменима, дешава се јер нису ни сви снови исти али ни начини њиховог остварења.
Ћути и трпи, биће боље. Вријеме је пролазило.
Мићко је имао амбицију да крчми што већи буџет, народски речено „да зајаше државне јасле“ и узме буџет под своје.
Прво је опељешио мјесну заједницу па пар локалних фирми али су на ред дошли прави залогаји, дошло вријеме да ОСТВАРИ САН… многи су неким чудом говорили да су вазда вјеровали да ће бити нешто од њега, јер је знао подвикнути, а богами и стићи и утећи.
Школски другари су и даље остали добри према њему: Пера се јавља из Аустралије, тамо каже ради тешке послове, али има се пара, Боле је чобан у Норвешкој, каже то га релаксира, води скоро монашки живот чувајући стоку на планинама Норвешке и није га брига за брдовити Балкан. Милан води адвокатске послове у Америци, Зоран вози камион у Њемачкој, понеки другар ради на бауштели, али како каже добро зарађују и не жале се… носталгија за родним крајем их мучи али шта да се ради. Тешко је кажу спојити јаре и паре, али Мићку је баш то полазило за руком.
Причало се како су неки стари пријатељи почели да га се плаше јер је пријетио како ће их све иселити ако се не буду слагали с њим, покушавали су да га контактирају али како кажу он је због нечег њима непознатог био љут на њих и презирао је њихове позиве.
Од свих ученика из генерације који нису отишли из државе само су Мићко и разредни запослени. За разредног знамо да је родољуб и да не би отишао чак и да поново паднемо у неко ропство. Како је сам знао говорити на себе је веома поносан, а вјерује да га и разредни подржава… а и како и не би кад га је тако „усрало“ да зарађује за цио разред.
Дешавало се понекад да у ријетким тренуцима осаме осјети неку зебњу и потребу да помогне неком од родбине или школских другова, али га је тај занос кратко држао па би ријешио да остане при томе да је све то живот, чак се осјећао усамљеним јер није имао коме да се хвали и показује грандиозност својих достигнућа. Једни су имали довољно, други су стари или им не треба ништа, трећи и четврти су одселили…
Мићкова порука свијету би на крају могла да гласи „вратите се и остварите Босански сан, шта Босански?!, Балкански, ма свјетски човјече, свјетски“!
– Вратите се играћемо се све из почетка.
Нико није одговарао, или га није ни чуо, само се чуо мук тишине и сирена одлазећег аутобуса на путу за негдје…
Аутор : Дејан Спасојевић
RSS