
Празднество воды / Даниел Пиксиадес ; перевод Владимира А. Бабошина. – Санкт-Петербург, 2021 г.
Виртуозна слобода изражавања и речи, дубинска веза са књижевним традицијама модернизма и ризницом фолклора, и у исто време преосмишљавање универзалних порука лутајућих мотива. То су прве асоцијације које се јављају у време читања, поновног читања и промишљања о поезији Данијела Пиксијадеса. Песме-откровења читаоца не остављају равнодушним, а зачарају га нечим налик на древне чини. И оне се претварају у златни кључић, који му отвара тајна врата схватања целе Васељене.
Да, заиста је човек као лађа, како то прелепо описује у једној од својих песама аутор. Пиксијадес плови према Обећаној земљи, као искусни капетан и вешт навигатор бродом стваралачке маште усред бурних таласа магијског реализма.
Дати књижевни термин, који је први предложио француски критичар Едмонд Жал и нераскидиво повезан са стваралаштом великог Габријела Гарсије Маркеса, нашавши прелепу стваралачку интерпретацију у савременим словенским књижевностима, савршено описује и оригинални стваралачки опус Данијела Пиксијадеса. У његовим делима су и лингвистички и семантички експерименти, смеле и генијалне метафоре. Реч, попут сликарове кичице, боји, али се истовремено претвара у диригентску палицу – и замах за замахом песме се претварају у симфонију, у којој је свака фонема други музички инструмент. Стваралаштво Пиксијадеса садржи тај универзални интелектуални метафизички код, који дозвољава не само читање, већ и израчунавање са компјутерском тачношћу универзалних духовних порука:
А човјек је вјечит сужањ, обалом стијешњен,
утиснутих стопа у меком тлу надања,
без верања ка врху стрмина-тјелесног бола,
онако сув попут бакалара вуче узводно
своје и туђе лађе у пристаништа без докова
да се прибере у моћи, у стварном сну свијета.
Песме су слике, песме су мелодије, песме су филозофска промишљања, песме су алхемијске формуле, које, када се реше, читалац буде награђен мистеријом Великог дела духовне трансформације. Или, цитирајући самог аутора прима пут у „Свијет на путу ка сазнању!“, „Узорано небо“, „Путем као беспућем“, „Дугачка прича о малим стварима“ – ово је само мали део интригантних наслова песама-загонетки, одговоре на питања која ће свако наћи за себе.
Узбудљиво путовање по бескрајним путевима огромне поетске Васељене Данијела Пиксијадеса је постало могуће захваљујући виртуозном преводу његових песама другог талентованог и изузетног песника – Владимира Бабошина.
Свака национална поезија, као и књижевност у целини, има свој индивидуални облик и карактер, повезан са историјом државе, а тако и са народним традицијама и обичајима, националним фолклором. У свакој поезији постоје својеврсни национални архетипови и месни лутајући мотиви. Зато поред познавања језика преводилац мора да има пристојну припрему за декодирање сталних националних архетипова.
Веома је важно сачувати лепоту цртежа и мелодију оригинала и, у највећој мери „глас“ аутора. А у конкретном случају овај тежак задатак је бриљантно извршен. Уметност превода – то је права алхемија и сакрална геометрија, која од преводиоца захтева строгу дисциплину, етику, виртуозно мајсторство и најважније – магију. Само прави Мајстори преводилачког посла могу не само да осећају, већ и да виде Душу дела. И да њоме преведу песму.
И у конкретном случају ова мелодија је препевана оригинално и лепо.
Наталија Недјалкова
песникиња, преводилац
Председница стваралачке комисије удружења писаца
град Бургас, Бугарска
Превела с руског Дајана Лазаревић
Латинична верзија:
O POETSKOJ ALHEMIJI U STVARALAŠTVU DANIJELA PIKSIJADESA
Празднество воды / Даниел Пиксиадес ; перевод Владимира А. Бабошина. – Санкт-Петербург, 2021 г.
Virtuozna sloboda izražavanja i reči, dubinska veza sa književnim tradicijama modernizma i riznicom folklora, i u isto vreme preosmišljavanje univerzalnih poruka lutajućih motiva. To su prve asocijacije koje se javljaju u vreme čitanja, ponovnog čitanja i promišljanja о poeziji Danijela Piksijadesa. Pesme-otkrovenja čitaoca ne ostavljaju ravnodušnim, a začaraju ga nečim nalik na drevne čini. I one se pretvaraju u zlatni ključić, koji mu otvara tajna vrata shvatanja cele Vaseljene.
Da, zaista je čovek kao lađa, kako to prelepo opisuje u jednoj od svojih pesama autor. Piksijades plovi prema Obećanoj zemlji, kao iskusni kapetan i vešt navigator brodom stvaralačke mašte usred burnih talasa magijskog realizma.
Dati književni termin, koji je prvi predložio francuski kritičar Edmond Žal i neraskidivo povezan sa stvaralaštom velikog Gabrijela Garsije Markesa, našavši prelepu stvaralačku interpretaciju u savremenim slovenskim književnostima, savršeno opisuje i originalni stvaralački opus Danijela Piksijadesa. U njegovim delima su i lingvistički i semantički eksperimenti, smele i genijalne metafore. Reč, poput slikarove kičice, boji, ali se istovremeno pretvara u dirigentsku palicu – i zamah za zamahom pesme se pretvaraju u simfoniju, u kojoj je svaka fonema drugi muzički instrument. Stvaralaštvo Piksijadesa sadrži taj univerzalni intelektualni metafizički kod, koji dozvoljava ne samo čitanje, već i izračunavanje sa kompjuterskom tačnošću univerzalnih duhovnih poruka:
A čovjek je vječit sužanj, obalom stiješnjen,
utisnutih stopa u mekom tlu nadanja,
bez veranja ka vrhu strmina- tjelesnog bola,
onako suv poput bakalara vuče uzvodno
svoje i tuđe lađe u pristaništa bez dokova
da se pribere u moći, u stvarnom snu svijeta.
Pesme su slike, pesme su melodije, pesme su filozofska promišljanja, pesme su alhemijske formule, koje, kada se reše, čitalac bude nagrađen misterijom Velikog dela duhovne transformacije. Ili, citirajući samog autora prima put u „Svijet na putu ka saznanju!“, „Uzorano nebo“, „Putem kao bespućem“, „Dugačka priča o malim stvarima“ – ovo je samo mali deo intrigantnih naslova pesama-zagonetki, odgovore na pitanja koja će svako naći za sebe.
Uzbudljivo putovanje po beskrajnim putevima ogromne poetske Vaseljene Danijela Piksijadesa je postalo moguće zahvaljujući virtuoznom prevodu njegovih pesama drugog talentovanog i izuzetnog pesnika – Vladimira Babošina.
( Преводилац књиге Владимир Бабошин)
Svaka nacionalna poezija, kao i književnost u celini, ima svoj individualni oblik i karakter, povezan sa istorijom države, a tako i sa narodnim tradicijama i običajima, nacionalnim folklorom. U svakoj poeziji postoje svojevrsni nacionalni arhetipovi i mesni lutajući motivi. Zato pored poznavanja jezika prevodilac mora da ima pristojnu pripremu za dekodiranje stalnih nacionalnih arhetipova.
Veoma je važno sačuvati lepotu crteža i melodiju originala i, u najvećoj meri „glas“ autora. A u konkretnom slučaju ovaj težak zadatak je briljantno izvršen. Umetnost prevoda – to je prava alhemija i sakralna geometrija, koja od prevodioca zahteva strogu disciplinu, etiku, virtuozno majstorstvo i najvažnije – magiju. Samo pravi Majstori prevodilačkog posla mogu ne samo da osećaju, već i da vide Dušu dela. I da njome prevedu pesmu.
I u konkretnom slučaju ova melodija je prepevana originalno i lepo.
Natalija Nedjalkova
pesnikinja, prevodilac
Predsednica stvaralačke komisije udruženja pisaca
grad Burgas, Bugarska
Prevela s ruskog Dajana Lazarević
Prevodilac knjige
RSS