ПОД НЕБЕСКИМ СВОДОМ
Ледени кристали у мом телу бурно плану
и охолост сивог од мене скритог света
чује се како пада на промрзлу грану
а место мог срца комад леда шета
Падају кроз главу све пахуље црне
кидају ми тело са снежних висина
мој живот преда мном сав ће да утрне
кад у грактању врана умире тишина
Под небеским сводом све је тако јадно
све је тако бело, све црнилом хладно
кроз пространство снежна белина се слива
Тако бео стојим и дрхтим пред тобом
о црни мој свете што ме мориш злобом
кунем те док клетва у мени за мене је жива.
ЗОРИЦА БАБУРСКИ
ТВРДА РЕЧ
Слутим тврде речи с хладних висина
пркосно веју пахуље црне
мокрог лица бежим пред њима
погледа чађавог уплашене срне
У мени тог трена нестаде лепоте
сунце на грудима што је силно сјало
и сви моји дани преда мном се губе
све што некад у мени је цвало
Сад кад је клонула душа празна
кад тврда реч дамаре пресеца
кô набујала црвена река
тонем у сјају крвавог месеца
НА ЗАЛАСКУ СУНЦА
Одавно су бледа моја јутра.
сунце је минуло
из мртвих очију мрак синуо.
Кроз беспуће се страх протеже.
птице траже спас
а бол живота у оку стоји.
Сед сам, као лишће свео.
тужно по свету окрећем лице
док ветар носи грање што плаче
а с њим и моје птице.
Како да вратим изгубљено време
кад стојим на прагу старости и смрти
како побећи из чаме пространства
што се у круг врти.
Јер, на заласку сунца моје птице
су пале
МРТВА ЗРАКА
Корачам кроз ноћ бола и стида,
а загнојене ране у мени вриште
из груди јауци нечувено звоне,
то тајанствена ноћ душу иште.
Цео живот пада у њене нити,
тишина и прошлост у мени се боре,
предајем се без, гласа без циља,
док нада мном слутње роморе.
У вечну таму одвешће ме, знам,
разлупаће голим речима жртву,
страшно ћу ридати и жалити
моју душу већ одавно мртву.
У ноћи зри пустош и блуди клетва
у крви огрезла, моја мртва зрака,
да ме мрвиш, да ми судиш тихо
огромна и страшна тајно мрака.
НАГОВЕШТАЈ
Слути несрећу, у свему види смрт,
приковано тело болном тишином,
наговештај још једног зла
расте у месу, у набреклој жили.
Дрхтавица да л’ је од хладноће
најежила кожу, помрачила дух,
или облик облака, или боја дана
мути вид, мрачи мисао и слух?
Обузе га немир у тој немој тмини,
као да ноћ скрива неке страшне претње;
од постеље тврде и од тешког сна,
дише под притиском нејасне стрепње.
Плаветнило пред очима бледи сетно;
види живот у бруталној реалности,
схватио је вечне смо играчке,
маглене душе – ништавило стварности.
ПОНОР
Ноћ кô велик покров пала је на тело
Под њим пусте туге чежње и невоље
Злослутница варљива, без милости
Слива мокар мрак, црне слутње
Цео свет се улио у просјачке очи
У празнине, у дубоке поноре
Дрхте гладне у суморној тишини
Преварене, тужне, мутне и чедне
У празном погледу зјапи гнев и пече
Лишен свих лепота у понору јада
Утеху тражи са неба, уздише
А на снове пада ноћ тајанствена
Да ли неко чује његове уздахе
Утрнула душа крвари и ропти
Испод црног вела чаме пусте жеље
Распада се душа и очајно вапи
БИОГРАФИЈА
Зорица Бабурски је рођена 2. августа 1965. године у Суботишту, а детињство проводи у Доњем Товарнику код Руме.
Пише поезију и сатиру. Песме је објавила на многим порталима, а такође и у часописима за књижевност (Етна, Шипак, Хуморикон, Показивач, Звездани колодвор, Култ, Неказано, Суштина поетике, Бдење, АСинфо, Онлајн поезија, Штицазин, Багдала, Буктиња, Ехедуана Чудо, Књижевна радионица Кордун, Синхро, Српски журнал…). Неколико сатиричних песама јој је преведено на словачки језик.
Објавила је збирке песама Капи модрине, (Удружење поетских стваралаца, Глушци, 2020) и Колимско небо, (Удружење књижевника Србије, Београд, 2021).
Мајка је троје деце. Живи и ради у Руми.
RSS