Поезија – Андреја Ђ. Врањеш.

ЖИВОТ  У  ЛЕРУ

Ништа га тиштило није,

ходао је веселим животом,

имао  времена,

радио шта је хтео.

Говорило се да је срећан,

Бог га је тражио веселог,

Нашао га једног јутра,

већ је био насмејан.

чула се музика,

Моцартов Реквијем.

Нека објасни,

ко зна зашто?

 

 

ПИТАЊЕ СВИХ  ПИТАЊА?

 

Ако знамо ко је.

Ако знамо где је .

Ако знамо ским је.

Ако знамо с чим је.

Ако знамо колико је.

Ако знамо када је.

Ако наведено све знамо.

А не знамо зашто је?

Ништа ми не знамо.

 

 

ЗОРА…

Отвара светлост,

на рубу ноћи,

на сликама црвена,

лепота тренутка, у самоћи.

 

 

ЗАПАЖАЊЕ

 

Кад у мислима у радост  живота свратим,  Макар и у њезин један део, у тренутку ми се учини да су је украли они који не знају да се радују,

који радост оком препознају.

 

 

ЧОВЕК  И  БОЛ           

Човек се појавио много касније од бола. Један поред другог иду заједно и ићи ће све  док постоје и један и други.Захваљујући њему човек почиње размишљати.Кад је срео бол срео је и смрт, страх,  видео да ништа није трајно, вечно па ни он. Бол указује на вредности и мане људске природе. Кад је отаџбина угрожена, болом се брани. Болу се треба поклонити, велика  је он тема, ко би  иза  храброг дела  смео стати, јунак, песник бити, да бола нема.

 

 ЧУДНА ЛОГИКА

 

КАДА НАС ВОЛЕ   

МИ НЕ ВОЛИМО.

КАД МИ ВОЛИМО

НАС НЕ ВОЛЕ.

КАКО ПРОНАЋИ СРЕДИНУ,

КАКО У ВЕДРИНУ ?

 

 

 

Андреја Ђ. Врањеш.