Пар песама Неранџе Костић из рукописа ,, Поречке бисернице”
О, музо свирепа
Бесано страсно
ветрови уносе даира звуке,
у џепове тишине.
Све глувље су ветровке на чивилуку.
Ни једно огрље нема зипер
за опасне промаје на рупи.
Из ташне сећања промаљају главе
чудесни жипони,
терцер срчаног баритона умирује стрес.
Однадати се, одверити…,
утулити одљуба кез
не може акорд живота.
Кад у природи све се боје ,,сломе”
и сликара платно понесу одломи срца,
чуће се у акустици душе:
О, музо свирепа!
ЖИВИ ЗИД
Ти никад нећеш бити неко
ухваћен у ступици слободе.
Помињаћеш ме
сигурно сa мржњом победника
у психолошкој игри,
јер на те победе нико неће бити поносан.
Гледаће те у чуду
велике очи младих кошута у замкама,
и један ипак поносити јелен.
Зимоваће црвено глогово пуце
на мртвој стражи јануара,
јер и новом пролећу
бићеш стара бол.
Нико тебе неће прозвати
на рапорт
због дезертирања сред битке.
Дукатима су плаћени букачи, топџије и гробари.
Планина је дуго после похода варвара
оцветавала дугама кишним.
Заклињала се изданцима у новом руху сребрних клица.
Аманети су постали живи зид.
НА КРАЈУ КРАЈЕВА
Волела бих да је Творац неранџама
Наменио лепши крај.
Да слузави грч не прети петељци полусвелој
И одрон Планине не буде храм дрвету.
Без молитве у списима ноћас храмљу уснама
Неранџини горки сокови
И хуктави тектони вулкана.
Обрти немогућих радњи у семенкама бубре
И клијају сиве магле с мирочких падина,
А то је само лош концепт идиле
Златно- горкој воћки.
Помпезност неранџине капље на папиру зала.
Још једна шала или иронија бољке?!
Волела бих да у тегли зимске оставе
Макар у руму замирише кора горка
И кад у грло склизне ушећерена коцка
Воћка викне
НИЈЕ БОЛЕЛО.
Неранџе Костић, живи и ствара у Мосни код Доњег Милановца. Објавила je две књиге поезије. У припреми је трећа књига, којом наставља низ љубавне лирике.
Из рецензије:
УЗДИСАНКЕ, ЖИГОВИ И ЖЕЂИ
„Поречке бисернице“ су трећа песничка књига Неранџе Нене Костић. И овде је, као у претходне две, доминантна духовна везаност за подручје Источне Србије, Неранџин родни крај, за Пореч и завичајну Мосну, па би се могло рећи да је ова стиховница логичан и очекивани наставак ,,Мосњанских киша“. Очигледни су утицаји веровања, митолошких пројекција и етнолошког наслеђа народа источне Србије, златородног Мајданпека… Ова лирска бисерница обилује аутентичним лексичким слојевима: деминутивима, неологизмима, архаизмима, кованицама… Богатство народа тих крајева пре свега се и огледа у чувању и неговању језичког наслеђа; у бајалицама, клетвама, благосиљањима и разбрајалицама је садржана сама суштина њиховог погледа на свет. Сви ти изрази осећајности, обреди и узбудљиве сеансе у славу живота су сами по себи извориште чисте Поезије… Све је то рудник из ког црпи своју благородност и дубину поезија ове песникиње.
Књига Неранџе Костић је лирски дневник у коме су сабране плачне запитаности и болни осврти на прохујало животно искуство. Песме у којима порази и неправде учињене с предумишљајем постају сировина којом се храни поетска осетљивост, оправдавајући на неки начин наивност и страдалништво усамљеног, добродушног човека, коме се није дало, и који исписује страву усамљености и своју људску муку. Усамљеност и осуђеност на прихватање фактичког стања може се објаснити и олакшати стиховима, а искупити се песник сопству и свом животу унеколико може, у очекивању коначне катарзе, погледајући какво-такво разумевање и разрешење.
Песме из збирке „Поречке бисернице“ нипошто нису жалопојке, сладуњаве романтичарске исповеди, и тек интимне тужбалице изранављеног женског бића. Неранџа Костић углавном пева мушки, храбро, инатно, а опет и нежно, гугутаво. Каткад се њени песнички узлети могу учинити и херметичним, не сасвим јасним, али то опет захтева напор више да се у дубинама текста дохвати жељени смисао. Чини се да песникиња себи бившој оправдава незаслужене поразе у свету у ком је лицемерје матрица којој се не треба чудити. Чак и кад се директно обраћа јунацима своје (не)славне прошлости њено је стиховање лишено осветољубивости, злонамерне алузије, инаћења…
Неранџини стихови су вапаји за истинском љубављу. За љубављу која тиња и после свих ужаса, губитака и свакодневних смрти… Она је спремна да свакоме све опрости чак и када каже да је неопростиво. У преиспитивању прошлих времена, заблуда, занесености, нађе се и понеко златно зрно радости, барем у надахнућу за запис који траје. Страствени тренуци слућења прилике за судбоносну љубав каткад прикрију часове очаја и изгубљености. Враћање дуга свом родном крају, Поречу, Дунаву, завичајној Мосни је намиривање савести и сагледавање живота и свог места у свету из једне шире перспективе. (На тај начин можемо објаснити и песникињину скромност и неспремност да се обелодањивању свог стваралаштва срчаније посвети…)
У неким од песама се инсистира на самосвојној позицији жене која у готово архетипском оквиру жртве диже свој глас и бори се за своје место. Која уме и да опсује и да узврати и љубав и бес. Која пупи и цвета бестидно попут пролећа, у ватри сунчанице.
Бисери које песникиња, у монашкој посвећености, тихо пребира, нису подједнако блистави, неки су осенчени тамном сенком горчине, неки, опет, нису довољно избрушени, у журби да се истргну из пролазног надахнућа, и сачувају од неизвесности сутрашњице, али су, без сумње, искрено сведочанство и вешто сложена лирска бројаница. Верујем да ће посвећени читалац пронаћи зрно блиско својим осећањима и свом трагалачком искуству.
Драган Марковић
RSS