Шабац – Код Милоша Обреновића, књаза Србије, Теодор Тешман Солдатовић, рођен у тадашњем Малом Братачићу 1799/1800. године, данас Баставу, био је начелник Среза рађевског и мајор. Кнез Михаило га је поставио за начелника Окружја подринског и депутирца Скупштине, а ражаловао га је нови владар из супротстављене династије, кнез Александар Карађорђевић. Кад није ратовао с Турцима или обављао важне државне послове, Тешман Солдатовић био је један од највећих марвених трговаца на шабачкој пијаци, где је имао своје магазе, оборе, хотел, кафану… а по њему се звао и читав један сокак.
Трговао је Тешман Солдатовић више од три деценије крупном стоком, понајвише свињама, од Рудника до Дрине, и продавао је аустријским и угарским накупцима. Његови агенти и трговачки помоћници су током године уговарали посао са српским сељацима, свако за свој рејон, а онда су с одговарајућим палоцијама кретали ка Шапцу. Сточари су за предата грла на такозваним штацијама добијали обилете, као признаницу за коначну наплату по обављеном извозу. Тешман је канцеларију у Шапцу отварао средином марта и остајао до завршетка трговачке сезоне, крајем маја, а потом се враћао у Бастав.
Из тог времена за богатог трговца, који уме да добро заради, а да притом не шкртари, остала је у народу изрека „Плаћа као Тешман свиње”, која се може и данас чути у шабачком крају.
„Запаћеној и ужиреној стоци ваљало је изнаћи и отворити нове и веће пијаце, прво у земљи, потом и у иностранству. Кад је кренуо Рађевином од куће до куће да лучи угојене овце с јагањцима, козе с јарићима или мршаве свиње, палоције, сваки домаћин, свака удова-самотница пратила је новог и премладог трговца брижно и уз свако излучено грло стоке додавала му дваеслук, грош, каткад и два! – Да ти се, синко, нађе на путу, по туђини. И да мореш отићи што диље до боље пијаце, на добро и себи и нама, свима… Није прошао ни пола Рађевине, кеса пуна”, записао је о трговачким почецима Тешмана Солдатовића књижевник и публициста Младен Ст. Ђуричић (1889–1987), који је на размеђу векова био шегрт код Тешманових наследника (из три брака имао је осам синова и једну ћерку) у Шапцу, који су овде прозвани Тешмановићи.
Тешман Солдатовић је трговао на Малој пијаци у Шапцу, на простору на којем је средином двадесетог века изграђен такозвани Зоркин солитер, а који садашња градска власт намерава да претвори у Винаверов трг. Велику пијацу у центру вароши већ раније су били заузели Никола Милићевић Луњевица (деда потоње краљице Драге Обреновић) и старији шабачки трговци. Тешманова канцеларија и кафана налазиле су се у кући на углу садашњих улица Карађорђеве и Проте Смиљанића. Ова друга, која се протеже све до Градског стадиона, дуго је била позната као Тешмановића сокак.
Главне магазе Тешман Солдатовић је држао на самој пијаци, а оборе између сокака који су водили на Баир, према Сави. У те оборе је Тома Вучић Перишић, коме је Тешман 1834. године помогао да протера заостале Турке из соколских села, затварао учеснике Катанске буне 1844. године. Посао из канцеларије и кафане Тешманови синови ће доцније пренети преко пута, у новоподигнути Тешмановића хотел, који ће имати гостионицу, пивницу и трговачке собе под аркадама.
У том крају Шапца, који се и данас назива Доњи шор, налазиле су се и кафане „Шопрон”, „Златни Праг”, „Славија”, „Шаран” и „Бели орао”. У њима су се, такође, склапали трговачки послови. „Шопрон” је добио назив по купцима свиња који су у Шабац долазили из истоименог града на западу Мађарске.
Око 1860. године, на препоруку страних трговаца, Тешман је ушао у нови посао – са сувом шљивом, која ће већ у наредној деценији постати један од најзначајнијих извозних производа Србије. Улазак Лазара Цукића и дизање српске заставе на шабачки град 1867. године прославио је с два вола на ражњу, које је наредио да се испеку и бесплатно поделе народу на Малој пијаци.
Чувени трговац Теодор Тешман Солдатовић је умро 1876. године у родном селу. Сахрањен је на породичном гробљу недалеко од куће, која је (с окућницом) данас под заштитом државе. Његов лик није сачуван ни на фотографији, ни на сликарском платну, али су зато остала два споменика. Један на гробу, а други крајпуташ, на месту где су укопници први пут спустили сандук ради предаха. Ти „дупликати” тумаче се као знак његове посебности.
RSS