Модеран и без предрасуда Александер Клар сваког јутра бициклом долази на посао. Он је сада већ девету сезону директор Музеја Визбаден, чији годишњи буџет износи више од пет милиона евра. Рођен је у Немачкој, одрастао у Атини у Грчкој, а студирао у Ерлангену, близу је педесете године живота и бори се да сваки посетилац буде љубазно дочекан у овој установи која има вредну природњачку и уметничку збирку, са најважнијом колекцијом радова руског сликара Алексеја фон Јавленског у свету.
Динамику и актуелност одржава гостујућим изложбама које би пожелели много већи градови у Европи. Тако је почетком ове године усталасао ликовну сцену са две ретроспективе и то првом шпанског вајара Едуарда Чилиде, коју је потписао као један од кустоса (са Игнацијом Чилидом и Леом Шафер) и другом посвећеном Питу Мондријану, чији је куратор Роман Циглганзбергер. Наш саговорник је у својој досадашњој пракси радио у Гугенхајму у Њујорку, потом у Колекцији Пеги Гугенхајм у Венецији и у Музеју Викторије и Алберта у Лондону. Зато вреди чути како Александер Клар размишља, а начин рада у установи коју води за „Политику“ овако описује:
– Репрезентативним изложбама, попут ових које помињете, потребни су добра кустоска мрежа и експертиза, здрава инфраструктура музеја и мало дипломатије. Наш приступ у Визбадену је да испричамо уметничку причу из другачијег угла. У случају Мондријана то је снажан фокус на рани рад уметника у светлу његових познатих апстрактних дела, а у случају Чилиде покушавам да вратим пажњу на његово развијање форме, а не само на поетичност и хуманистичку позадину читавог опуса. Требало би да видимо оно што је сакривено иза његове популарности. Реакције на Чилиду су биле двоструке, новинари старије генерације гледају помало цинично на његову омиљеност и на могући недостатак концептуалне строгости, док млађи посматрају његове скулптуре на нов начин и истичу мајсторство. У тексту у каталогу објашњавам да иако није прихватљиво видети Чилидино дело из концептуалног угла, ипак мислим да он има свој концепт – противљење гравитацији са радом на тешким материјалима које претвара у „лаке” објекте, док већина његових остварења од папира делује као да су веома тешки. Ту је инкорпориран хуманизам, што чини Чилидине апстрактне скулптуре људским, готово фигуративним по себи.
Да ли сте понудили одговоре зашто је Чилида тако добро прихваћен у Немачкој и каква су данашња тумачења Мондријана?
Овај шпански вајар је био веома заинтересован за немачку филозофију 19. и 20. века (као и два његова сународника из исте генерације Антонио Тапиес и Антонио Саура, што је врло занимљиво) и обожавао је Хајдегера којег је инспирисао за текст „О уметности и простору”. Изгледа да постоји посебна веза између овог уметника и Немачке која је постала реципрочна када је његово дело реализовано јавно. Мондријанов пут приказујемо од његових раних пејзажних форми до неопластичних решетки. Охрабрујемо посетиоце да сами себи буду ауторитет.
Које су одлике вашег концепта у руковођењу музејом и шта, у том смислу, планирате до краја године?
Ми смо музеј који има своју снагу кад је реч о уметности 20. и 21. века са фокусом на Немачку и Америку. Ове године ћемо додати и Француску као ново поље укључивањем велике колекције сецесије у нашем музеју. Сецесија је снажна веза између наше две збирке о уметности и природи, а такође је и покрет авангардних тежњи, али је прати репутација старомодног. Желели бисмо да вратимо дискурсу авангардност сецесије. Још један амбициозан пројекат је изложба „Данас – млади сликари у Немачкој” где ћемо приказати 54 млада уметника из читаве Немачке у Визбадену и симултано у Кунстмусеуму у Бону и Кемницу. Поставка ће се одржати ове јесени и има за циљ да дефинише актуелне теме савременог сликарства. Сви уметници су у четрдесетим годинама живота.
Колики је ваш годишњи буџет и да ли он гарантује добре програме?
Наш годишњи буџет је око 5,2 милиона евра, то је оно што нам је потребно за плате, климатизацију галерије и одржавања рада музеја. Гаранција за добре програме је добро особље са креативним идејама и истом страшћу за стварање. Ако директор проводи време бавећи се спонзорством и прикупљањем средстава, неће можда имати времена за добре идеје. Али ми свакако набављамо новац за аквизиције, за велике изложбе и за све посебне пројекте од образовних програма до истраживања историје и власништва. Дакле, реч је и о идејама и о новцу…
Каријеру сте започели у Гугенхајму у Њујорку, шта сте тамо научили?
Оно што сам научио у музеју Гугенхајм јесте релевантност. Био сам тамо на врхунцу пословања Томаса Кренса, некадашњег директора Фондације „Соломон Р. Гугенхајм” у Њујорку, у години када је отворен Гугенхајм музеј Билбао у Шпанији. Иако то можда није било нешто што је Том Кренс мислио, научио сам да је музеј важан део нашег друштва и да га треба представити као таквог. Храбри планови, били они стратешки, економски или они који су мени најинтересантнији, социјални, требало би да буду део разумевања музеја. Требало би да захтевамо да будемо добро финансирани и да чинимо суштински део друштва.
Професионални пут вас је водио и у Венецију и Лондон, како сте ту стицали знање?
Учење никада не престаје. „Мој пут” је одговарајући амалгам онога што сам искусио у разним музејима у којима сам радио и онога што је моје виђење доброг музеја. Неговање одличне колекције, допринос истраживању кроз научне радове и изложбе и стварање музеја као места које је приступачно свима је оно што волим да радим.
RSS