Политика Online – Сузе за сам крај

Берлин- Тужно је то што је у завршној вечери, док се и сам опраштао од Берлинског фестивала, Дитеру Кослику припала и та дужност да се пред препуним Берлинале паластом опрости и од великана европског филмског глумишта. Од легендарног Швајцарца, главног јунака незаборавног Хандкеовог и Вендерсовог „Неба над Берлином” и Хиршбигеловог „Хитлер, последњи дани” – Бруна Ганца, који је изненада преминуо у својој 77. години.

Кослик је био видно потресен, Бруно Ганц је неодвојиви део историје Берлинала, уз то и пријатељ којег је увек тако радо дочекивао на чувеном фестивалском црвеном тепиху, на којем је, као челник фестивала, био увек шармантни церемонијал мајстор и домаћин пуних 18 година. Та два одласка на крају 69. Берлинала, један очекивани и један неочекивани, добила су тако неку своју посебну симболику. Све пролази, па и живот и каријера, с тим што је Ганцова била, и остаће, далеко значајнија и важнија од Косликове.

Ово последње Дитерово фестивалско издање чини се да је било истовремено филмски најобимније, али и најблеђе до сада за шта је он, руку на срце, крив само по командној одговорности. Ону суштинску кривицу на своја плећа добрим делом требало би да преузме његов селекторски тим који је (годинама) бирао филмове. Јесте чудно, али је тако, сваки од тих филмова без обзира на то какав је и одакле је има велики број гледалаца, јер Берлинери обожавају да их гледају у време фестивала, мање пре или после њега. Нису они као Французи који ће пунити биоскопске дворане током целе године.

Због свеопштег бледила главног такмичарског програма, највероватније се и догодило да и добар део критичара и главни жири са неким чудним усхићењем, после много уморних дана, на крају пригрли израелско-француско-немачки филм „Синоними” Надава Лапида као најбољи и награди га „Златним медведом”. Многи су га исхитрено већ назвали и ремек-делом, што објективно није (много је ту мистификације и претенциозности), али се јесте у фестивалској завршници показао као енергетско освежење. Као филм који на неки другачији, чудно свеж начин, говори о покушају прилагођавања миграната у новој средини (Лапид је и сам мигрант у Паризу). 

У главном такмичарском програму, који је ове године форсирао и родну равноправност, уврстивши чак шест филмова са потписом жена, чак две редитељке су освојиле велике и значајне награде. Ласкавог „Сребрног медведа” за најбољу режију узела је у руке мрачним филмовима склона Немица Ангела Штефанек за (такође мрачни) филм „Био сам код куће, али”, а престижног „Сребрног медведа – Алфред Бауер” за најбољи дебитантски филм преузела је такође Немица – Нора Фингшајд за филм „Системшпренгер”. Уколико искључимо кинески филм „Толико дуго, мој сине” Ванга Ксјаошуа, који је награђен са две глумачке награде, овогодишњи „медведи” су одлуком жирија на челу са Жилијет Бинош отишли само у европске руке (највише Немачке и Француске).

Оштећених има. Оба кинеска филма, и Куананов (монголски) „Ундунг” и Ксјаошуаов „Толико дуго, мој сине” била су најснажнија на фестивалу. Био би и трећи кинески, онај Ђанг Јимоуов, да није из наводно техничких разлога изненада био повучен са фестивала. Без имало зазора могу рећи да се Кинезима по снази једино приближио македонски филм „Бог постоји, име јој је Петрунија” Теоне Митевске. Њен филм је необјашњиво остао без неке од главних награда, али не и без награде Екуменског жирија и немачког Удружења филмских уметника, чији су жирији једногласно прогласили Теонин филм као најбољи у главном програму.

Што се српског наступа на 69. Берлиналу тиче, може се рећи да је ово била сасвим успешна, и за српски филм видљива сезона. Терзићеви „Шавови”, са Снежаном Богдановић у главној улози, у угледном пратећем програму „Панорама” прошли су запажени и награђени и од стране публике (друга награда) и од стране професионалаца задужених за подстицај дистрибуције филма у европским биоскопима (награда Europa Cinemas Label). Копродукцијско учешће српског „Дарт филм&видео” (Наташа Дамњановић и Владимир Видић) у немачком филму награђене Ангеле Шаналек („Био сам код куће, али”), што је подразумевало и учешће нашег директора фотографије Ивана Марковића који је обавио изврстан посао, показало се као прави погодак. У сваком случају ово није био још један наш финансијски пуцањ у празно. На великој берлинској сцени радост је приредило и корпулентно учешће нашег младог глумца Милана Марића, којем је уручена награда „Европска звезда у успону”.

Неколико година уназад се могло чути како је Берлиналу неопходно проветравање и то је почело да се дешава. Отишао је Кослик, можда неће отићи и сви чланови његовог селекторског тима, јер Немци не воле да отпуштају. На чело фестивала долази Бруно Чатријан (Швајцарац канадског порекла), досадашњи челник филмског фестивала у Локарну (?). Берлинале ће осим главног добити и уметничког директора и то јесте велика новина. Искрено се надам да промена термина одржавања, а 2020.  ће се Берлинале одржати од 20. фебруара до 1. марта, неће бити и једина. Берлински фестивал, ако ништа друго, а оно уме своје некадашње историјске мисије филмског спајања Истока и Запада, заслужује и боље и престижније.