Славни грчки редитељ и натурализовани Француз Константин Коста Гаврас (рођен у Атини 1933. од мајке Гркиње и оца Руса), аутор филмова какви су „Зед”, „Опсадно стање”, „Хана К.”, „Нестали”, „Музичка кутија”, „Амен”, „Капитал”, недавно је у Севиљи, на 31. церемонији доделе „европских оскара” из руку, Вима Вендерса примио награду ЕФА Европске академије за филм за свеукупно стваралаштво.
Овај неуморни аутор ангажованих филмова о угњетавању, политичком милитантизму и историјским странпутицама, незаобилазни је део филмске историје, али и историје београдског Феста, на којем је 1974. године био више домаћин него само гост. И управо се тај Фест памти по томе што је конференција за новинаре Косте Гавраса била најпосећенија икада на нашем фестивалу.
И Грчка и Француска су његове домовине, филмска планета његов свет окружен и добијеним Оскарима, „Палмама”, „Златним медведима” и наградама за животно дело, али признањима добијеним за оперске и музичке пројекте и за велике доприносе раду Асоцијације филмских редитеља и Француске кинотеке, чији је председник дуго био.
У ексклузивном разговору за „Политику”, уприличеном по пријему европског признања, Коста Гаврас говори и о свом односу према Европи, подсећа на тешка искуства из прошлости у упозорава да се велики бум „Нетфликса” можда неће окренути у корист слободе филмских аутора и права филмског дела да буде приказивано на великом филмском платну.
Као редитељ сте и животом и радом увек били некако предани Европи, како данас, усред овог пораста популизма и екстремне деснице, на њу гледате?
Верујем да је то одговорност Европске уније, која није испунила обећања својих твораца, као и лидера који су дошли након тога. Европа је постала супермаркет у којем влада велики проблем с новцем и економијом. Због тих политичара имамо све више сиромашних људи, а култура и образовање заузимају веома мали део европске политике. Јасан је пример тога „Еразмус” програм, који је сасвим смањен и сада има исту задуженост као и пре пет или десет година. Говоримо о основном алату за младе Европљане, тако да се упознају и разумеју, да знају како да раде у другим земљама.
Приоритет у финансирању имају све друге политике осим културне?
Али, једина ствар која је битна је границе дефицита од три посто. Људи то не разумеју, а онда крајња десница долази да предложи решења и људи им верују без размишљања.
Упркос тешким искуствима из прошлости?
Ако погледамо уназад и задржимо поглед на десним режимима, сви одмах знамо резултате. Мусолини, Франко и сви други европски диктатори, укључујући и грчке, њихови резултати су били катастрофални по људе.
Видите ли неко решење?
Има ли га? Покушали смо да предложимо многе ствари, али ви видите шта се десило у време Бароса, па и с Јункером, који увек каже да ће они све урадити, али онда то што кажу не чине. То је такође и проблем за лидере партнерских земаља, који се не намећу.
Да ли је тачно да припремате филм о Грчкој?
Не, припремам филм о Европи и њеном односу према Грчкој, што је исти луди однос као и с Португалијом и другим европским партнерима. Грчка криза ме је погодила на посебан начин. Наравно одговорност лежи на владама деснице и левице које су оставиле дуг да расте више од 30 година без заустављања. Међутим, и то је кривица лидера Европске уније који су то све знали , али никада нису рекли: „Стоп!” Можда и зато што је за Немачку било добро да задржи тамо „Мерцедес” или слично. Када је лопта постала пренадувана, тек онда су рекли „Стоп”, али је тада било касно. Када је стигла и ова нова грчка странка и нова влада да промени ствари, Европа је узела наше вође за врат и наметнула Грчкој оно што већ знамо. И данас имају тај оковратник, а ко због тога пати? Већина Грка. Више од пола милиона младих људи је било присиљено да оде.
Значи, у том вашем филму постојаће и улога Ангеле Меркел, вероватно и момака из ММФ-а, знате ли већ сада ко ће те ликове тумачити?
Ха-ха, па можда ћу их позвати да играју сами себе. Ако ништа друго, пронаћи ћу адекватну глумицу.
Кроз своје бројне филмове осудили сте различите тоталитаризме из прошлости, против каквог тоталитаризма се данас борити?
Данас имамо другачији тоталитаризам – економски. На неки начин велике компаније управљају земљама, зато што су толико моћни да им се политичари много не опиру. Погледајте шта се данас догађа с филмом. Стигао је „Нетфликс” и ради све. И што је најважније, „Нетфликс” вам дозвољава да као аутор радите све што желите и сваки редитељ жели данас да ради с њима. Али, ако се овако настави та кабловска компанија ће ускоро контролисати сву филмску производњу и доћи ће време када ће почети да вам намећу оно што они желе да ви учините. То је заиста само питање времена.
Почеће да намеће и начин размишљања?
Да, и зато је важно да се Европа бори против тога. Зато што је „Нетфликс” тренутно стварност с позитивним аспектима. Свако може да гледа филмове код куће кад год пожели. Али, од виталне важности је да се осигура трајност нашег садашњег европског филмског система да се филм може произвести слободно и да је могуће гледати и проучавати филмове у биоскопима, филмским библиотекама и универзитетским дворанама, а не само у „кутијама” – телефонима, таблетима, компјутерским екранима. Ако га ставите тамо, стављате га на гробље заувек.
И не бисте се сложили с понудом да направите филм за „Нетфликс”?
Ако проведете десет–дванаест месеци у неуспешној потрази за финансирањем и реализацијом производње филма, онда завршите на „Нетфликсу”. Филмски ствараоци морају да се боре за то да „Нетфликс” промени своју политику, тако да ти филмови наставе да се приказују и у биоскопима, као што су то увек чинили у Француској, Шпанији и другим земљама.
Стално помињемо и Француску, у коју сте пребегли још у својој 20. години, у којој сте живели и стално јој се враћате?
О Француској могу да говорим с нежношћу, она ме је примила и никада није инсистирала на мојој потпуној асимилацији. Додуше, друга су времена тада била. И за мигранте и за уметнике. Оно што овде уметници раде још увек је магија. Раде поезију и од дрвета и од речи и од филмске слике. Ја сам заиста дошао у Француску да учим, моји земљаци Грци су се углавном досељавали како би зарадили паре или нашли неки бољи посао. Моја страст је била да продубим своје студије и Француска је била једина земља коју сам за то разматрао и мислим да сам био потпуно у праву што се тиче овде стеченог знања и напретка.
Често сте говорили како је ваша мајка била сељанка с Пелопонеза, која вам је оставила и мало раја у вашем уму?
Да. Зато што је веровала у будућност и зато што је волела музику и мислила да треба да изађете из куће и да потражите и неке друге истине негде другде. И није погрешила. Читао сам француске писце, историје уметности и изговарао реч „Лувр” као да је магична. Иако нисам знао шта она значи, то је за мене представљало све што је било веома лепо. Након тога сам сазнао да је „Лувр” музеј у Паризу.
Да ли зато кажете и да у себи имате две културе, две националности и две личности?
Да, имам ону културу и ону националност у којима сам рођен, али и ону где сам научио о животу и уметности и о свему што сам знао после тога и све то заједно чини ово што сам постао.
Снимали сте своје филмове с истом прецизношћу и пажњом на детаље с којом се прави виолина?
То је негде истина јер, попут мајстора израде виолине, ни ја не знам како ће све на крају испасти. Не знам какав ће звук бити. Понекад не успемо, а када зезнемо филм, то је страшно и много скупље од израде виолине. Али, то је иста мука, иста жеља да се чује врхунски звук. А још горе, ми када завршимо филм, више не чујемо звук. Морамо да одемо у биоскоп да чујемо јавност како реагује и воли ли то што смо урадили или не.
Ви сте увек били и остали везани за стварност и својим филмовима реаговали на њу најчешће у форми политичког трилера, али никада нисте волели да ваше филмове називају политичким?
Моји филмови, и уопште сви филмови, нису и не могу бити политички или академски дискурс, већ само представа. Е сад, сви они говоре о друштву и његовим проблемима па их то на крају начини и мало политичким. Најважнији су преданост и спектакл, везаност за стварност и способност да се сања. То су неке координате које су обележиле мој рад.
RSS